Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

948

но мисао о уставу не беше затурена, и ако је он постао сасвим непотребан после указа од 16 Октобра и после грађанских и кривичних законика, који се спремаху да се издаду на свет. Опет устав пре или после, морао је бити прека потреба; јер никаки укази, никаки агенти и ничије страно утицање није могло помирити Милоша са његовим непријатељима, није га мого нико уверити у истинску поворност старешина, а њих опет скренути од њихових себичних планова. Од сада је судбина Србије и њеног унутарњег развића сасвим зависила од самих Орба, бар од оних, који су могли и који су хтели да раде.

Пошто оде Долгоруки, Милошев први посао беше да се измири са Симићем, Протићем, Вучићем и Јефремом. Првој троици он дозволи да се врате у Србију. Они сами изабраше да буде Хоџес посредник између њих и Милоша; но ни један од њих не признаваше своје погрешке; сваки се правдаше како су поштене биле његове намере, и говораху да се они нису борили противу Милоша, већ тротиву ониг око њега, нарочито противу дошљака, који закрчаваху пута правим српским становницима. Хопес изнесе пред њих слику оних несрећа, које су могле заплести Орбију због њихова владања, корео иш је, што су позивали странску државу да се меша у српске послове, и то само зато, да би се осветили књазу.

У Новембру Милош дође у Београд зловољан и нерасположен. Он је се љутио на чиновнике београдског магистрата који чинише свавојаке злоупотребе, јер нестајаху под надзором књажевим. Милош, не размишљајући дуго, збаци их све; ево како је објашњавао главну побуду, која га је покретала: „У Београд долазе људи из просвећених земаља , који мотре на поступке и суђења магистрата, и опажају све што се у њему догоди, и све како он ради; а жеља је наша, да странци немогу осуђивати Србе“. Чланови совета стадоше настајавати да се изда устав земаљски, као основа свима народним установама. Они мишљаху, да се без устава, који би обележио дужности свију и свакога, неби могао увести ред у администрацију; самом променом чиновника, та цељ, не би св могла достићи: јер „немири се опет показивали, чиновници се опет мењали, они што су били постављени на њихова места, на скоро постаја ли су ко и први, и тако губили своја звања“. Књаз одговори да се магистратима и пређе давала настава како ће да раде; „но чиновници су судили без закона, дела која су долазила пред њих, они не решаваху у канцеларији, ни у суду већ код куће, недајући своја мишљења слободно, а млађи су говорили: нека ста-