Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

345

чавањем унутрашњег стања Турске царевине, п уверио се да је баш оно и претило најопасније политичком опстанку Турске. Он је доказивао како могу на једанпут скочити сви разноплемени народи јевропске Турске и тврдио је да Русија, која је од времена последње војне стајала у непрестаном дотицају са Хришћанима неби се затезала, да се користује првом приликом, да подбоде то кретање. Србија би, поњегову мишлењу, могла бити излазна тачка тога устанка; њен самосталан положај могао би имати грдан уплив на ток ствари на Балканскоме полуострву, то више, што су сви Хришћани славенског порекла са уздањем понављали име Милоша, после његовог путовања у Цариград. Ето зашто је Инглеска држала за дужност да изађе као супарница Русије у њеној заштити Србији п њеноме књазу. 15. Декембра 1837. год. лорд Палмерстон јави Милошу, да се британско конзулство у Београду поставља на степен ђенералнога. конзулства, па га је уз то молио да гледа и на то, као на нови доказ онога живога учешћа које узима Инглеска у пословима српске кнежевине. „Пуковник Хоџес, додаваше инглески министар, који је обвеван својим узвишењем не само својим добрим личним каквоћама, већ и ономе поверењу, које му ви дајете, изјавиће вам оно пријатељско усрђе, које наша влада има према вама.“ Лорд Понсонби, инглески посланик у Цариграду, такође је писао Милошу, уверавајући га како је Србији наклона Инглеска, која за једно са осталим силним пријатељима Портиним нема друге жеље, него да види Орбију мирну, срећну и слободну у пословима унутрашње управе. У наставлењима, које је Хоџес добио из Лондона говораше се, да цељ инглеског ђенералног конзулства у Београду мора бити непрекидно супарништво с Русијом, која може начинини Србију оруђем своје политике и својих частољубивих тежња, за европске земље у Турској. Конзул је морао уверити књаза, да догод он остане веран својим обвезама, које налажу нањ уговори и звање вазала, догод Србија буде изнутра мирна и догод нестане бунити суседне области турске или аустријске, догод се знатна већипа народа неуспротиви управи каква је сад у земљи: дотле ни једна држава нема права да стане књазу на пут, којим он иде, или да га примора да нешто попусти у адмипистративној системи, које се он досада држао. Конзул је морао улити Милошу ту мисао, да се инглеско послаништво нада, да ће убедити Порту, како је боље по њену политику, другчије тумачење 19. чланка хатишерифа, него-ли оно што је Русија предлагала, и да ће уверити Порту и у томе, да је корисније по њу да прибере сву врховну власт у Милошеве руке, кога је корист присно свезана са опстанком ото