Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

878

њих писама депутације, и ми смо послали своје приметбе о њему, овде додајемо: да треба правосуђе и просвету одвојити једно од друго, те да не буде под надзором једне управе, јер је код нас тешко наћи човека, ко би могао управљати и с једним и другим, а после кад би се ово обоје смешало, онда ће једно или друго или обоје заједно рамати. Што се тиче пребацивања г. Бутењева, то наши депутати, ако се она повторе кад га и други пут посете нека, одговоре, да они сваку претњу за слободна посећивања својих познанпка, сматрају као ограничење личне слободе, које их чини робовима а не слободним људма, а још мање депутатима ма каквог било књаза или народа. Па зато се мп надамо да ће депутадија слободно да корача по путу, који смо јој при поласку показали, не бојећи се ничије претње. Особито поручујемо нешем Петронијевићу да буде постојан у вршењу наших ствари, ако хоће, да се зове нашим, а нас да зове својим. Он врло добро зна какве смо тешкоће имали до сад. Нека добро пази да се ма чијим му драго туђим навођењем не поруши то, што смо ми толико година зидали с тешком муком. Ако ко нападне на њ, нека све слободно одбије.“ Три дана после тога дођеу Крагујевац руски конзул, да саопшти Милошу мњење Бутењева о уставу, што га је депутација поднела. Милош је већ знао то мишљење па није хтео да га по ново чује од Вашченка. Њихов састанак свршио се готово свађом између њега и конзула. А после три дана Милош је писао својим депутатима: „ако земаљски устав кога је Порта по. нашим назорима већ примила буде ма ким преиначен, то ми опомињемо депутацију да такав устав не прима ма какав био његов садржај, док нам се не пошље на преглед копија, и докле га ми не одобримо. Нека пзванредна комисија буде пажљива и нека не чини друвче, преко наших порука. Депутадија без сумње зна, да је г. Бутуњев и пре настојавао да се грб, наслественост власти и остали внади нашег државног бића, што су озпачени у првом одељку устава укину. Он ће и сад да ради то исто. Али депутати наши треба да виде ту опасност, која грози опстанку Србије кад се тај део у уставу укине, и нека се својски уклањају свију претња, свију укора, и свију уверавања, па ма с које стране она долазила, а наша ће брига бити да одговоримо на све и за све. Тренутак у коме — и узроци због којих ми тако пишемо нашој депутадији — имају велики значај, и зато још један пут напомињемо, да она ради само тако а не друкче, отказујући се пристајања на устав дотле, докле га ми не добијемо у копији и не одобримо. Сад је дошло време кад можемо добити све што жедимо, али за то је нужно постојанство наших депутата. Нека, они