Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

391

Јефрема. „Уверите их — говорили су они — кад би сеу Европи сви пси, волови пи друге животиње претворили у Енглезе, пи онда би не могуће било отргнути и одвојити Србију од Русије. Нека нам ти нови пријатељи изађу јавно п ми ћемо се онда разговарати с њима ит, п.“ ( друге стране јављено је у Цариграду, да сви великаши не деле мишљење Мплошево. Петронијевићу који је једини између депутата знао турски био је дат савет да задржи и не предаје одма Порти на турски преведену ноту Мплошеву. Да што пре сврши сву радњу о уставу. Депутација је још 1 Новембра добила писма Милошева, а тек 21 Новембра известила га је, да је превод његове ноте предат Порта, а уз то додала: „Нури-ефендија јавио нам је, да они пмају извешћа како се наша ствар нерадни у сагласију с народом, да неки великаши п народ хоће друго, а бег Милош тера по своме.... Види седа су интританти успели да збуне Порту, уверавајући да књаз тражи једно, а народ друго. Нама се чипи, да се не може обићи а да Порта не пошље свога комесара у Србију, и ако до тога дође, онда ми нисмо овде више потребни.“ После недељу дана депутација је известила Милоша, како се њихова ствар изненадно преокренула. „На велико наше чудо, писали су депутати 22 Новембра, ми дознамо од Вогорпда да је наша ствар у дивану свршена и то после великог наваљивања Русије. На питање наше: како је ствар свршенаР одговори нам: по хатишетиу. Пита, ли смо га је ли ушао чланак о војводствуг рече да је то одбачено. На питање спомињели се о застави ит. п.Р рече да нема ни словца, о томе, Упитамо га говорили се шта о скупштиниг ништа, одговори. Тада га запштамо: је ли читан наш устав кад је тако утврђеног рече да је читан али се слабо на њ освртали, јер је г. Бутенев рувоводио целу ствар. На шитање зашто су нас овде звали, кад се наши предлози не уважавајур рече звали су вас зато, да чују ваше мишљење, а после ће већ Порта и Русија да реше. На нашу приметбу зашто у хатишерифу стоји да Србија има слободну унутрашњу управу а не каже се да Србија мора пристајати на све одлуке Порте п Русије2 он одговори, да се слобода унутрашње управе свагда разумева, условно т. ј. како реши цар и покровитељ, и пошто сврши разговор насмеје се п рече: „кад силни пишу итумаче, шта ћемо радити ми нејакир јер силни свакад имају право у самој својој сили. Кад смо то чули ми одма одемо Нури-ефендији, да га замолимо за одговор на нашу ноту. Он нам одговори да је за нашу ствар донесена одлука по договору између Порте и руског посланства: да је ствар близу краја, и скоро ће бити поднесена султану на подписи да ће све то бити готово за два три дана. Кад смо га питали: је ли ствар свр-