Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

401

У опште устав је предвидио све случајеве по којима је кнез могао да наруши права народна и других власти, па зато је и важио као докуменат који је осигуравао та права; али он није предвиђао да та народна права, па шта више и политичка права земаљска, могу нарушити српски великаши. Не признавајући народну скупштину, устав је сметао књазу да апелира на народ, а с тим заједно одузео је земљи њену старинску установу која је контрисала рад местних и земаљских власти.... Важност овога што је пропуштено познавали су п сами великаши који су добили ограничење власти књажеве, јер су се праведно бојали народног незадовољства због тога. Још први дана они су се жалили Вашченку за изостављени чланак у уставу о скупштини. Жалбе су биле толико основане, да је руски конзул морао да пише о томе у Цариград Бутеневу, који је одговорио, да Срби могу по обичају сазивати скупштине, јер што није забрањено уставом, то треба чувати као што је народним обичајима установљено. И сам Хашић говори, да је такав одговор био само слаба утеха за забринуте великаше. У самој ствари ћутање устава о скупштини била, је главна и суштаствена погрешка у њему: опредељујући најтачније права, обвезаности и круг радње свију власти, устав није ни једне речи прозборио о народној скупштини одузимајући јој тиме звапично признавање. То је била погрешка и противу целе историје српскога народа, и важна политичка погрешка за његово даље развијање. По чл. 8. устава Милош је морао да поставља за чланове Совета људе који су признати као заслужни, али одма после тога наименовања, већ их није могао кренути с места, јер су добијали власт законодавну а преко својих другова министара и извршну, посталали су тако рећи већи и од књаза и могли су да непуштају у своју средину људе који им се нису допадали. Ослањајући се на устав, они су свагда могли непризнавати народној скупштини њена права, јер та права нису утврђена уставом него су се само оснивала у обичају народном. Противу радње советника могло се апеловати само код Порте, а не на народпу скупштину и њене преставнике. Такав положај советника још је напред определио њихов одношај према књазу, и њихов уплив на судбу земље и народа, и њихове свезе с Портом, и борбу с Милошем. Заједно с тим будућност је имала да покаже да ли је паметно радила руска дипломација верујући толико неколицини великаша, и да ли је она могла наћи у унутрашњости Србије ма какву тачку ослонца, или какву год установу с чијом би помоћу могла имати уплива на чланове Совета у случају ако би они хтели да наруше права Русије заштитнице. И освојивши Милоша, да се не окрену његови противници и