Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

420

положај народних умова. уја и стриц мој Јаков — говори он у својим мемоарима — нпсмо се имади шта дуго промишљати, ми смо од онога часа како смо у шуму побегли, готови биди да се с Турцима тучемо, али нисмо се могли ослоншти, да ће народ с нама пристати на освету због ова два. кнеза.“ Затим остави Матија свога стрица Јакова са 700 људи, а он дође у Забрежје, и ту поведе разговор са три човека из тога краја, да види мпседе ди они на устанак. Један од њих тројице Петар Јерић, био је ту скоро убио некакога Турчина, и Ненадовић га узе овако корети: „дашто Петре замећеш вавгу са Турцима лако је теби ви сте овде близу Саве, пак ће те одмах побећи преко воде, али ми смо дадеко, могу нас Турци све исећи и поробити. На то се онш на мене пзрогаче: „та ми хоћемо да осветимо, нашега кнеза а твога оца“. — Ја пм на то кажем: да ја врло жалим мога ода али ако се ми пре подигнемо и завадимо с Турцима, ви ће те онда утећи преко Саве, пли помирити се с Турцима. Кад чуше они да ја тако зборим а они се сви сневеседише н забрпнуше. Ја кад видим да људи искрено товоре, и да хоће да устају, само ако се ми око Ваљева кренемо, поверим се њима и кажем: ујели тврда вера да вам кажемг“ „Јест!< „Јест!“ одтоворе они. — љ»е, чујте, ја сам оставио са стрицем Јаковом у Бранковини сва седа, од Тавнаве до Ваљева скупљена у гомиди, п писао сам Ке, дићу п Грбовићу да н они чете купе да бијемо у Ваљеву Пореч-алију, и ја одох да тражим џебане у Немачкој“ — Онда сви они ђипе и веседо повичу: »еј јуначе зашто одавно не кажеш, него нас плашиш.“ Ту се на ново ижљубимо и ухватимо веру да ће мо се тући, и одмах се договоримо, да они сву половину преутотове, док се ја вратим. „Приступајући смотрено одсудноме кораку, Матија Ненадовић, кад је већ ствар била почета, гледао је да узбуди и друге па и немогућим надама. Тако вад је се вратио из Аустрије он је довео са собом турчина Дел-амета, којп беше непријатељ дахијама, и уз пут га наговори да казује Србима да има документ који разрешава бој на дахије“. Сад ти почнем ја предиковати — говори сам Ненадовић да би народ охрабрио: „Ви сви знате браћо да су Хаџи-муста-пату дахије убиле, и да је Хапш-муста-паша имао сина Дервиш-бега, кога је дар поставио да буде везир на опино место; он је од како су му дахије оца убиле, једнако код цара просио да му изун и ферман даде да покупи војску и на дахијама освету за ода да учини; и већ му је сада цар изун и Ферман дао, да може слободно како буде знао свога оца покајати. Зато је он сада преко Немачке послао свога бпмбашу, овога Дел-Амета, са царским Ферманом да он може подићи Србе и све зулумћаре п субаше у град сатерати, па кад се доста војске павупи доћи ће и сам Дервиш-бет“ н. т, д. Тако сам ја непрестано говорио тој сакупљеној војсци, а мој Дел-амет све је климао тлавом и потврђивао: „јест вала чујете! — Та моје политика да нерекнем лаж са "Дед-аметом узрок је што ће те у млотим историјама наћи: да је судтан послао Ферман Карађорђу, да бије јаничаре; али није истина, нити је цар послао пређе, ншти је после одобравао, но ми смо доцније сви, да би народ лакше подитди, и да би га слободили, говорили: да цар није противу пас, него да је цар са нама противу дахија, тако смо и људима са оне стране казивади тако су опи и веровали, п отуд се то увукдо у историју.“ Опет зато то народно веровање ушло је у предање, и иградо је своју улогу у историји срискога парода.