Srbobran

ГШМВЕК 34 Ј.

№ПГ ТОКК, N. Т. ТН1ЈК8ЕАУ, ЈНИЕ I, 1916 .

8иВ8СК1РТ10Н КАТЕ8 1Јш1ед 8(а<ез о! Атепса опс уеаг бос. Сапада, Еигоре е I с. опе уеаг $1.50

бгђоћгап рићПвће<1 еуегу ТћигмЈау а( 4:3 ЛЛЛ. 2а 8(гее(, Ие^ Усгк, N. У.

ПРЕТПЛАТА: За Сјед. Државе на годнну 6о ц. Канаду, Европу итд. год. $х.јо Србобран излази четвртком на 443 V«!. аа 5(ге«(, Не» Уогк, N. У.

СРПСКИ НАРОДНИ ;ист И ОРГАН

САВЕЗА СЈЕДИЊЕНИХ СРБА СЛОГА ^ В В В ГМ 8ЕКВ НАТ10ИАЕ РАРЕК АИО ТНГ ОВОАИ ОР ТНЕ 8ЕХВ РЖОЖКАПОИ ж *1.0аА»

БРОЈ 345-

ЊУЈОРК, Њ. Ј. ЧЕТВРТАК 19. МАЈА 1916.

ГОДИНА VI

<~:~:~:~:~:~к~:~х~>-:~к~:~:~:~>-:~>.>-:~Х“:">-х~^>-><~н~:~:~><“><“:~>-:~:~>->-:~>*>*:~>->.|

-Х^Х~Х~:~Х~:"Х>»»»<~Х-<~Х~Х-Х"Х~»-Х>-<~Х"Х"Х~Х~>-4^*->Х->».Х-»»»»+4'44 4 »<•+♦♦•»■>+ ,х. »444 44 . 4.4 ■>■{..> 4.4444 4 + 4

ЗА СРПСКУ МУЧЕНИЧКУ СИРОЧАД

ч *х~:~»<~»<»»»»»»<~»»<~:~8ихч~хк-<ч~:ч~х~хх~>-хххч~х~>-х^х~х~х^~:- »»»♦♦♦»♦♦♦»♦♦♦»♦♦»♦♦♦♦♦»♦♦♦♦❖❖»❖»♦♦❖»♦»»»♦»»»»»•х-х-х-

Пре неки дан прочитасмо у једним нашим новинама један допнс, у коме се прича о овом тужном догарају: У неком нашем друштву у једној колонији нашој предложио неки добар брат, да то друштво из своје благајне издвоји извссну своту новаца и приложи српској сиротињи. На то је устао другн брат - небрат, и осујетио је да се тај предлог прими на тој седници. Име тога брата - небрата певсмо да спомињсмо овде. Само наиомињсмо да смо извештени, да тај брат - небрат стоји под утицајем социјалистичких “ин џијела.” А сад да видимо, како иаши срнски инџпјели кажу о тој ствари. У данашњем броју “Србобрана” завршава се прича “1>о I гати Сиротанн”. У прошломс броју нзашла јс прва, у овом друга половнна тс прнче. Ту причу ваља прочигати; сваки Србиц у Америци треба да је прочита. Има људн, који веле, да се приче пншу само да сс пружи чиатоцима извесна врста забаве. То је мишљењо погрешно. Истина има и таквих прича, али те приче бивају па и пролазе. Остају само оне, но којс се само читају, веп и учо.. Уче исто онако, као што сс учи и сва ука друга ствар из које човск

“Из огњишта пропигш вам трава...” “И кад ступн у село, прво што му паде у очи, беше његова кућица . . . “И, не знајуки шта ради, про^е он кроз порушену оградУ; приџс куници, с којо давно и давно беше спао малтер, тс се видеше дрвене гредо. Он тури прст у рупу од кључаннце и врата сс са шкрипом отворише. Он уџе унутра. Жалост јс било погледатн,..Над огњиштем зјапи баџа, а по огњишту проникла трава; малтер опао те се претворио у ситну прашину по поду... Ни једног капка на прозорима; де мирлуци изломљени; по целој куни ноподила овчија и говсџа балега, а са свију страна дува као у псћнни.. . “Он .гтр.ру 'V сузо ГП пбли-

има да се научи нечему. Можда писци тих прича ни сами нису свесни тога. Кроз њих, н.ихово златно перо, говори ви ша моп; она, која нх нагони да нншу те прнчо.

Ну мудри људи кажу, да је боље једно објашњење него десет теорија. Да објаснимо и ми што хо»емо да кажемо. У причи, о којој је реч овде, прича се о двема сиротама у Србији: једном момку, који је дететом остао бсз родитеља, и девојци, која је дететом остала без оца крај мајке, слабе женске главе. Сеоски попа НЈихвати дечка и изведе га на пут. А кад се дсчко замомчио дппава се ово, како та прича вели: “Једног дана вранао се из но теса... Дан беше леп, пролетњи; небо прошарано облацпма; из зелених жбунова чује се цвркут... А он питн то види ни чујо. Наврзла му се нека песма — што је читао у попнној “песмарици” — на памет, па век почео шаптати: I “Вако наши инџијели кажу: “Да ће вашо куће погорети, ‘Ви дахије главе погубити,

“За тим скочи, погледа око себе... Све грозно, празније од празна срца. Осети како се свс око њсга окерће. Посрћући дотетура до прага, стаде па њ и погледа нада се... И уз сами зид, између рогова, он оиази метлу, опу метлу што је са ми сељаци око купа сеју. Метнута јс, Бог те шгга кад — под кров да се суши.. . Можда јс ту наместила рука његовог оца или мајке... И он осети неко божанско поштовање у душн својој прсма тој сувој биљци... “Приџс и скиде је... Ово су њихове руке прихватале... II он стаде љубити онај бели конопљаин конац којим метла беше свезана...

То јо било с проле.ћа. Кад је јесен наступила Којина кућица беше прави рај. II пролсће и лето провео је радећи око ње. Сузе човску да ударе од радости кад види оне сељакс, како се то све утркује да му колико толико добра учини... “Она.ј засади шљиву, онај крушку, онај јабуку; онај донео липу, онај багрем. .. Авлија Којина поста врт. Што воћа у селу беше, било је и у његовој башти.” То је прича о Који. Којсм Који? Читали сте ко је био тај Која, али желите још једном да чујете, па вам ево: ... Његов отац и мајка доселили се из Босне. Општнна им дала нешто зиратне земље, и они се настаиише ту и подигошс кућерак, који се међу зградама Којиним и данас налази на крај села П.... Ту сс роди Која, после смрти очеве на три месеца, а мајка му умре на поро^ају. Општина узме си-

роче и да га пекој бабп Манди на гајење...” Сад знате ко је Која. Ну ви знате само тог једног Коју, али не знате нешто друго: да је сва дојучерања Ср бија састављена из оваких Која. И то је оно баш што је ова прича хтела не само да исприча, него да нам каже, да улије у главу. Она Србнја, која ево већ у^астопио пуне четир годипс води рат, прс јсдног СТ0ЛС..Т састојала се из оваких “богатих сиротана”.... Купе су биле погореле, а из огњишта је проникла трава онда, када су Караџорђо и његовн другови почели дизати рају на оружјо... Српска држава онда је била само на уснама слепих гуслара; Т!_ _ с | Јзогатство срлско на токама 'турскнх дахпја. Нз пепела, из рушевина, у којима је на огњи штима всћ била трава проникла лодигнута је данашња Србија — Вечита Србија”, како је данас зову Французи. Како? То вели ова прича: “Сузе човеку да ударе од радости кад види оно сељаке, како се то све утркује да му колико толико добра учиии”. Тако је постало Србија: но само на јуначком срлском срцу, већ и на златној српској души. Србија је постала од — “добре руке”, од жртава! Тако наше инџијеле кажу! * И још нешто веле ове наше ннџијеле: Која је био дете неких насељеника из Босне. И за те насељенико из Босне одвојнше сељаци села П.... један комад општннскс земље, своје заједничке земље, да на њему живе... ЗА ОВУ СИРОТИЊУ

ТРАЖИМО ДАРАК.

МИ — ВИДОВДАНСКИ

Цвет јунака нрије рана, — А ко оста-^нв.—

Живот нуц0— срце труне...

И то није само пирча: половина данашњсг становништва Србије потичс од тих насељеника из свих српских крајева. За свакога Србина Србија је имала не само земље, већ и “добру руку”: једна је посадила крушк.у, друга јабуку, трепа шљиву. И то јо тај свети дуг, што србијанска сиротнња данас тражи од нас — изван Србијо. То нека има на уму сваки Србин у Амерпци — па и онај грешник, који је читао социјалистичке инџијеле, а дочитао их није. * Та Србија, Србија “богатих снротана”, на великим јо мукама данас. Многи од нас још

му '•тчку Ј^несемо мало јаснијо. Пред нама је један број “Београдских Новина”, које уре5УЈУ сарадници хрватског лис та “Обзора” — да у опустошеној и разореној Србији ширс “културу”, као што всли “На родни Лост”. У том броју, на другој страни, читамо ову објаву: “Госпоџи Тодори удови Веље ђорџевића из Конатица крај 0бреновца. — Ваше су кпери обадвије живе и здраве, јавиле су ми се из Жснсве. Доџите код меие. Хаџп - Старевиксва, Ресавски, 45.” Две ккери у Женеви, чак у Швајцарској. Мајка негде се потуца по Србији. Отац, где је ои ? Он почива вечним сном на

' /;трашном Космају — где нао у децембру месецу 1914, прогонеки, са осталом српском војском, аустријске провалнике! Ово је само једна ова.ка “објава” у овом броју “Београдских Новина.” А има их таких још равно четрдесет седам само у овом броју. А колико пх има у другим бројевпма овог листа? А колико оваких “објава” има још нештампаних које се данас шапатом проносс од уста до уста безбројних удовпца српских? За ове удовнцс, ову сирочад — ми тражимо данас прилоге. Која хуља сме дики свој крештави глас против тога да се овнм сиротицама прнтсче у по-

- /

чс чланови наших друштава су потпупо осигурани: Савез Сједињених Срба Слога осигурао је своје чланове бољо него икоја друга организација на свету. Нека наши читаоци погледају оглас на четвртој страни Србобрана и проучв добро што све Савез Сједињених Срба Слога чини за своје чланове. А када то види нека има на уму стално ову истину: српскс инђијеле, а несоцијалистичке, учиниле су ово за чланове Савеза Сједињсних Срба Сло ге: српска добра рука! II нска знају даље и то: да све буре, сви насртаји на Савез Сједињених Срба Слога нису били у стању да уздрмају његове темеље. Он је данас јак и чврст као Гибралтар. Па кад смо, браио, себе тако и, постарали се за сво-

Једна ствар треба да буде ја сна сваком словесном створу — читао он социјалистичкс ин џнјеле, пе читао — ми иемамо блага, нико на овом свету пема блага, да надокпади оио што су ове србнјанске сироти це изгубиле. Ту има посла само за бога жнвога. Иама је додељено само једно да учинимо: да не дозволимо да ове уцвиљене душе код нас живнх — издахну од глади! * У благајпама наших друштава налазе се добро своте новаца. Тај новац намељен је искључиво за потпору болесних чланова друштвених. Ина-

ЈУ сиротиљу, зашто да не одвојимо оно што можемо одвојити за ону светитељску и великомучсничку сирочад у Србији? Треба и мора да дамо све што се од уста одвојити може. У томе треба да се угледамо на последњу конвенцнју Савеза Сједињених Срба Слоге она је на ту сврху дала све што се по закону могло одвојити од савезне имовине. Тако треба да раде и друштва — да даду све што по закону могу одвојитн од друштвене имовине. Само тако бићемо у стању да достојно прославнмо дан срп ског мучеништва — великц Видов - Дан! Тако наше ннџијело кажу! М. ЈЕВТИћ.

Богати сиротани. ЈАНКО ВЕСЕЛГШОВПћ

4.

То је било с пролеиа. Кад је јесен наступила Којина кућица бешс прави рај. И пролепе и лето провео је радећи око ње. Сузе човеку да ударе од радоети кад види оне сељаке, како се то све утркује да му колико толико добра учини... Онај засади шљиву, онај кру шку, онај јабуку; онај донео липу, онај багрсм... Авлија Којнна поста врт. Што воиа у селу беше, било !с и у његовој башти. с Куиица бела као од сира срезана. Крај купице д*вс зградице и кош за храну... Али намештај саме купице беше диван. Ту јо поша показала шта зна. Као да сину спрема, тако је Који одвојила од сваке шареницс по један комад. Он на-

нема јасну слику онхи језови- правио крсвете иСкдупе, а опа тих мука, које Србија данас по- застрла. Уџеш, а од

дноси.

|о мири ми-

омиром.

— Којо, синко. Сад имаш куну. Али кунн, сине мој, трсба домапица — вели попа. Он сагао главу па ни беле. — Лако је, попо, и за домаћицу. Ено је ка’ запета пушка. Ка’ да их је Бог једно за друго стварао — вели поша. — А где то, где? — У Стамене. — У Стамене?... Милица! ... Зар она шева што једнако пева?... А... то је добро! То јо красно чељаде!... Они ће бити срсћни!... Ка’ да гледам срећу њихову!. .. Ама је л истинато, Којо, сине?... Је ли? Говори!... Он само ману главом. — Шта?... Јесте!... А!... то ће бити весеље, право весеље!... Да видиш само твога попу!... Видећеш!... Показапу ти да још нисам остарио! Колико сутра видећсш!... И сутрадан се прави читав вашар у попиној кући. Ту се

спрема све за прошевину. Још рано, с јутра, посла он Ивка пандура Стамени. — Иди, кажи јој, да вечерас долазимо на прошевииу. Рад сам да просим ону њену “шеву” за мога Коју. Ховемо да се опрнјатељимо!... А онда се крете по авлији. Овде спрема а онде кртожн. Сто послова почиње, ниједан не свршује, а једнако певуши... Око подне диже се судници. Тамо наџс кмета Симу Станицпља. — Симо!. .. До тебе сам дошо! — Којим добром попо? — Великим, ако Бог да!... Да се окумимо!... Да будеш кум моме Који! — Не браним. — Онда, нека је са срећом! — Амин, да Бог да!... И пољубишо се. — Кум Симо! — Чујем, куме поне! — Вечерас ћемо на прошевину. — А куда

— Стамени. — Добра девојка! — Није само добра, кум Симо, него добра!.. Сима се насмеја. И он се насмеја па наже кући... А кад сунце смири кренуше се попа, кмет Сима, Степан Павловнн, први сусед попин, и Која Стамениној кући. Тамо су их лепо дочекали и примили... Стамена само што не плаче од адости. Та у њезин дом и за њезину совру заседоше први људи. Њена сиротињска кућица пропева божанском песмом... — Дођосмо да се пријатељамо, ако је Бог рек’о! — веди попа Стамени. А она кроз сузе одговара: — Хвала је Богу! — Јеси питала “шеву”? И јеси ли се сама промислила?... Немој мислити да је Која које ко. Ја сам његов отац!... Он јо душа моје душе и срце мога срца!... Он је мој син!... — Добро, попо! Попа поче Орб^ати дукато.