Srce i duša Evrope : prilog za istoriju prvih pedeset godina u životu i radu Društva Crvenog krsta uopšte i Srpskog društva Crvenog krsta na po se

Sar Aa ay BO а енн 5

; | 17

У 54 ратне болнице послата је друштвена помоћ у постељном, економном и завојним приборима, у хируршким и апотекарским потребама. Осем своје помоћи имао је. Српски Црв. Крст заслугу што су наши ратни рањеници и болесници добили обилату помоћ и из иностранства, из Русије, из Румуније, из Инглеске. Довољно је да поменемо инглеску и румунску амбуланцију, које су радиле на бојиштима у Моравској долини, руске и инглеске резервне болнице у позадини, и многобројне руске милосрдне сестре које су нарочито тражиле да раде на завојиштима „где је најстрашније"' али су најкорисније послужиле у резервним болницама, у којима су се и српске даме одликовале издржљивошћу у тешкоме послу и самопрегорењем.

Од 25.000 рањеника, колико смо их у округлој цифри имали у првом српско-турском рату, није било ваљда ни једнога коме поред државне није указана и приватна помоћ.

При крају рата сам владалац и Врховни Командант војске, Кнез Милан, изјавио је управи друштвеној своју захвалност на томе што је помоћ Црвенога Крста скоро надмашила државну помоћ указану рањеницима "и болесницма“).

Оно неколико месеци колико је протекло између првог и другог српско-турског рата употребило је друштво Црвенога Крста да укрепи своју организацију, да се обнови, попуни и накнади његова материјална спрема. Користећи се искуством првога рата, друштво је у другом показало још више успеха, основало је два велика магацина својих прибора уза саму оперативну војску, ишло је у стопу за својом победоносном војском, организујући своје пододборе и дружине у сваком тек ослобођеном граду и округу, и било је у стању да у својим болницама негује не само српске рањенике него и заробљене турске рањенике и болеснике, јер је српској војсци још пред први рат била саопштена женевска конвенција о поступању са рањеним напријатељем“).

Иницијатива за први српски инвалидски Закон потекла је такође од Српског Друштва Црвенога Крста.

16) V кнежевом писму од 17 Маја 1877, институција Црвенога Крста назива се још „најлепшим и најплеменитијим делом човечности“ па онда вели „српска војска није имала довољно срестава ни за своје наоружање и према томе и њен војни санитет беше врло оскудно опремљен. Војска је била сретна што је могла рачунати на помоћ С. Д. Ц. К. њеним рањеницима и болесницима“. У знак своје захвалности Кнез Милан одликује председника С. Д. Ц.К. Митрополита Михаила великим крстом таковског ордена.

17) Ово је било нужно јер и сам Главни Командант наше моравско-тимочке војске ђенерал Черњајев хтео је још да стреља једног Черкеза у Делиграду који је као рањеник заробљен. Начелник санитета у моравско-тимочкој војсци имао је муке док је ђенералу доказао да се рањен непријатељ не може стрељати и док је тога Турчина по свом најпоузданијем болничару отправио у болницу чак у Београду. Черњајев се у толико може извинити, јер је баш на неколико дана пре тога једно оделење турске коњице прешло преко Мораве и код Нерићевог Хана искасапило деловођу алексиначког Др. Црв. Крста секући га нарочито по белој повесци са црвеним крстом, коју је имао на десној мишици. Али за то је РОг. В. Ђ. телеграфисао Српском Министру Иностраних Дела, те је овај протествовао против гажења Женев. Конвенције — а рањени Черкез је лечен у Београду док није оздравио те је враћен у Турску.

Срце и душа Европе 2