SRĐ

— 141 —

— „Sađ ću ti kazat: .Ta vigju đa ne mogu ovako živjet. Godine lete, malo dobiti, a s ocem se ne mogu, pa se bojim da me ne snagje još kakva nenadna, te sam odlučio oženit se i poć u Ameriku". Krstu se smrče pred očima, ali ipak nadometne mu: „Ра eto, kad si namislio, ima ti u selu dobrijeh manjgura;') kako gore u Koška dvije, u Mija dvije, pa biraj!" — „АИ sve te, moj Krsto, meni zaludu. Da se s ocem niogu, bio bih njega poslo da pita u tebe . . . ." — „Ма šta?" — ,,Da dogje k tebi, te da zaprosi za me tvoju Janicu." „Аја", srdito će Krsto, „ја moje dijete ne dam. Na očinu joj domu lijepo i dobro, a bolje ne će nać. Ne mislim je još dat nikomu. Tebi čast i poštenje, ali to nikako ter nikako. Pa opet trebalo bi da upitani nju šta o tome veli." — „Ра ja pristajem, da je pitaš, i što ona reče da bude." — „Ма eto, ja ću je upitat, pa ću ti sutra odgovorit." „Znam ja zašto je ti ne daš", žalosno će Antun. „Prosule se o meni svake glasine. Kažu me pijančinom, skitalicom, i što ja znam. To tebi smeta. Ali ne valja svaku vjerovat." — „Како bilo da bilo, sjutra ću ti umjet kazat, ma vjeruj mi, gdjegod je dima da je i vatre." — „Nije tako, moj Krsto! Kad čovjeku ide s naopaka, a ma baš ide. Nekomu i olovo pluta, a meni bi, da i peruš bacim u vodu, pala na dno, кб da sam uzeo kamen. Radio sam i mučio sam se mnogo gođina, ali je taka novaka; nieni se ne đa i ne da." — ,,Hm! Novaka je čovjeku u moždanima. Da si samo po dana na dan radio, mogo si steć koju paru; zdrav кб cekin, bolan nijesi bio, pa mi se čudo čini. Ne mogu vjerovat, da nijesi mogo ništa prištedit. Veto reci: sad ti je došla pamet u glavu, eto to je, ali je više docna. Ljubit djevojke, dobro jest i pit, a ne radit, Boga mi, ne dadu to nigdje. Ti se progji moje kuće i moga djeteta; zakucaj na druga vrata!" Krstu uzavrelo, te zaboravio da je obećao sjutra mu ođgovorit, Palo mu paka na pamet, pak će ti: „dogji sjutra i umjeću ti kazat." ,,Da je mira u kući mojoj, ne bih se ja tebi toliko molio", promisli Antun, grizući usne"; ost6 bi ti lako bez Janice". „Ра kad je tako: Zbogom", nazdravi Antun i ode. ') Djevojeica.