SRĐ

— 194 —

Иза тога не потраја дуго, а дјеца заграјаше: ето хаџиј&! ето xai,iiija! Дођоше и хаџије, на свакоме је ћурак, завио се је сваки и с иамром. Дјеца са осталијем народом отнратише свакога до куће, а носље настаде тишина. Сјутри дан својта иде на холђедију (добродошлицу) а дјеца се на сокаку једно другом хвали: — Нуре, видиш ли ову бурму, што ми је хаџија донио с Ћабе — рече Фата. — А да ти видиш моју — каже јој Нура — дина ми је љепша од твоје; у моје имају на пачи и три китице. — Е, како би се умјела пофалити — рече фата — а и нема је. — Ко нема? — Немаш је ти, да ко! — Ха, жалосна, мислиш ти да ти ја лажем, а ено ми је дома. — Таман, таман, мислиш ти мене преварити. Што ће ти дома? Да ти је дао, метла би је на прст као и ја, а не би је дома остављала. — Е, баш си невјерница; не би је ја ни остављала, већ ми каже мама, немој је носит, можеш је изгубит. А не могу се мучит, сад би ишла дома, па би је донијела да је видиш. — Па хајде, дина тп! — Хоћеш ли ме причекати ? — Хоћу. Нура хитро оскакута дома а Фата остаде у мисли задубена: Воже, је ли Нурина бурма љепша од моје? . . . Док од некуд ето ти мале Емине, полако се привуче за Фатиму, те је намаза мало јагом 1 ). Фатима се окрену, а, ти си Емо; оклен ти, ја? — Е, оклен ми; донио ми хаџија с Меће — да оклен. Ето иде и Нура, поскакује носећи бурму, па се још поиздаље криви, показујући је, »ево је, ево; ти мислиш, да ни у кога нема бурма већ бива само у тебе«. Кад дође, показа им бурму. Тад Емина и њу мало намаза јагом. Посље, у многога дјетета бијаше бурма а свако се и јагом намазало. ') Јаг има свој особити са свијем јак мирис, па ко је танке крви, заиста му тај мирис шкоди. Многи од Мухамеданаца имаду и мале од кости направљене кутијице, у којима држе јаг, те га уза се носе.