SRĐ

198

њим. Шути он, шути и она. На иоељетку она проговори: »Хаџија, донијела је Цвија маче!« Онда пристуии к њему, пољуби га у руку, па у кољено и кроз плач промуца: »опрости ми!« Хаџија до срца ганут почне је савјетовати: »Ја сам теби кућу и вас мој мал (имање) предао, а ти као што си учинила с онијем мачетом, тако би исто без мога питања учинила и са цијелијем мојим малом. Ја сам једно маче обећао Ибраги, једно сестрићу а једно треба и нама. Отсле, ако ћеш бити моја жена, без мога знања не смијеш никоме ништа обећати а некмоли дати. Ја сам, мислим, у овој кући домаћин, на ја треба да се и за свашто питам!« Тада је она упознала његову нарав, упамтила је опај савјет, а вазда јој се је по памети врзло оно несретно маче.

—ш етар.

У очи Цвијети.

Сјутра, драги, Прешто сване зора, Дођи крадом У башту крај двора. ГЈриправићу Цвијетне водице Мирисима Да опереш лице. НаЗрати ћу И руже и лале, Калонера И љубице мале,

Милодува, Мирна босиока, Плава цв'јећа Кб два твоја ока, Карамфила Зелена зумбула, Приканућу Г1о маштрафе ђула. Умиј лице, Па мирисав тако Љуб'ме, дико, До зоре једнако.

Јефтаи Р. Шантић.