SRĐ

— 260 —

нека нам дадне свој ритам, али нека је ритам. Стихови у Туђунском бисеру су неритмични. беспримјерно неритмични. Ни сам ритам прозе не би поднио, да се рекне овако као ово, што хоке да буде стих: »Како бих радо сада до самог дна иснио«. А тако стоји са ритмом у цнјелој овој књизи. И онда, потребно је да се преводилац и читаоци разумију. Стихови у овој књижици иду тако напорпо, да се изгубио смисао: »То нису, мајко, земаљски звуци Ових је дража моћ. Овом се мора нагађати шта се хтјело, а рекло се: што се у пјеспиштву мора тумачити то не заслужује тумачења. То вриједи и за пријеводе. Ламартинове су пјесме преведене очајно. Златоусти пјесник Хармонија и Медитација говори у овој књизи језиком пјесиика из Г о лу б а. И на што ли је било нужно поново преводити Зимње вече и Школску ијесму, и преводити је онако смушено, кад је Змај те исте пјесме превео својом познатом вјештином. А да видите како Хајне изгледа, кад се чује кроз уста непјесника и човјека, који очевидно не умије њемачки: Du scliiines Fischersmitdcheii Рибарева кћери м а л а Treibe den Ealm ans Land, Ходи за час само! Komm zu mir und setzt đich nieder, Tepaj чунић ка обали Wir kosen, Hand in Hand. Па да ce познамо! Leg an mein Herz dein Kopchen Уз срце ми дах приљубп Und fiirchte dich niclit so sehr; He пл.чши ce мноме! Vertraust du dich sorglos Па и c морем ти ce љубиш Tiiglich dem wilden Meer. У животу своме. У једној другој пјесми овдје Хајне завирује у чашку сваког цвјетића (iu alle Blumenkelche) и тражи туде једно срце. Преводилац то каже овако: »Гледам све цветиће и тражим м е ђ њима Срдашце једно«. Оно међ упропастило је сав утисак ове пјесме, јер није тражено срце међ цветићима него у цветићима, у оној чистој