SRĐ

— 263 —

18

француске пријатеље као обични L'homme d' affaires, продавао издавачима њихове рукопксе, наплаћивао новац и водио преписку са уредницима. Тако је Зола, захваљујући Тургењеву, прије постао славан у Русији него у Француској. Али послије Тургењевљеве смрти искрсла је само једна ствар, која је на ово идеално пријатељство бацила шнроку црну сјенку. То су писма Тургењевљева, у којима је говорио неповољно и ружно о Додеу. Доде је написао био један чланак носвећен успомени пријатељства са пок. Тургењевом. И ево шта је Доде као post-scriptum ставио на крају тог чланка: „Сад док водим коректуру овог чланка, који је изишао прије неколико година, донесоше мп једну књигу Успомена, гдје ме Тургењев с ону страну гроба убија на ужасан начин. Као писац ја сам испод свега; као човјек, ја сам потоњи међу људима. И то моји пријатељи знају и причају лијепе ствари, које падају на мој рачун. . . И о којим то пријатељпма говори Тургењев, и како то да они остају и даље моји пријатељи, кад ме тако познају. А њега тога доброг Словенина, ко га је то присилио на такво поступање према мени? Ја као да га сад гледам у мојој кући, за мојим столом, онако доброг, љубазног, гдје грли моју дјецу. Ја и сад имам од њега писама врло срдачнијех, интимнијех. А гле, ето шта се крило под његовијем добријем осмјехом . . . Боже шој, чудан ли је живот и како је лијепа она лијепа грчка ријеч: Нронија!" Овај Додеов post-scriptum учинио је силан утисак у свијету њиховијех многобројнијех читалаца. Та се ствар дуго дискутовала. Мздавалац књиге, коју приказујемо, бави се дуго овом ствари, говорећи да није истина да је Тургењев писао онако о свом пријатељу, и да је Доде учинио криво што је вјеровао. Доде је, међутијем, оно дознао из књиге Souvenirs sur Tourqueneff, (што је један Тургењевљев пријатељ штампао у Паризу), и то из писама писанијех Сахер Мазоху. У књизи под горњијем натиисом, Г. Камински увјерава да Тургењев није ни познавао Сахер-Мазоха и да није никад хтио да се упознаје с њиме, а камо ли да му пише писма. Истина да Тургењев наје много љубио Додеове романе и држао је да је Додеова умјетност нешто уска, али је цијенио Додеов таленат и љубио Додеа. Ако г. Камински није побио потпуно ову сумњу, он је уздрмао. Ова књига, то је колекција врло обичнијех писама људи од пера, писама која би могла бити кореспонденција и обичнијех, интелигентнијех људи. Говор је о здрављу, о времену, о доласку