SRĐ

— 453 —

Писмоноша Б .... (цртпца) I. То вам је омален човјек, више млад него стар, вигие симпатичан него одвратан. Шта и како други о њему еуде и мисле —- то не знам; али мени је овај човуљак врло симпатнчан и јако сам му склон, и сам не зпам зашто баш толико, ако не зато што је он мој драги — писмоноша. Овако некад бијаше. Али од неког времена поче ми постајати загонетан и тмушав. Кад би ми на мој свагдашњн упит: »има ли што из C.« одговорио са једнијем лаконичкијем »нема«, чињаше мп се, као да у његовијем »мачјијем« очима огледам неку насладу његове »црне« душе, а у карактеристичнијем цртама његова, негда симпатичног, лица злобни сарказам и иронију. Постаде ми мрзак и несносан. Нијесам желио више да га видим; а опет сам трчкарао тамо и амо, да га што прије сусретнем и нађем. И тако га непрестано: мрзим, тражим, бјежим, сусретам, находим, па и — питам; а он ме обично задовољава онијем лаконичкијем »нема« и наваднијем »ироничкијем« погледом, у којем — особито задњијех дана јасно изражаваше познавање моје узбуркане душе и мојијех осјећаја; па ваља да сјећајућ се на какве своје неугодне доживљаје, уживаше што није више сам, што је у мени упознао достојног друга. Необично ми је тешко било кад сам осјећао, да не желим и плашим се да видим човјека, којег сам до скора најрадије од свијех својијех пријатеља у мјесту гледао; а још ми бијаше теже кад бих промислио колико овај опет жели и ужива, да ме види и посматра, и гпто бијах приморан да му сам, ако и нехотично, за његову неплемениту насладу, честе прилике пружам. То су вам муке . . . грозне муке. Неттрестапе фебруарске олује са вјечитијем пљуском и суморно комептање црнијех облачипа, чињаху ми се као да и ови природни елементи, са својијем мелапхоничнијем хујкањем хоће да узвитлају још жешћу буру у мојијем грудима, или да ми утакмицу чине. Да ли су ови збиља били моји такмаци или не,