SRĐ

— 4fi2

— »Имам али збогом!.... ја не могу ти ме тако кињиш том равиодушпошћу! и он одјури као мапит нз еобе. Она гледаше за њим у чуду; у томе погледу који показизаше чуђење бијаше бола који јој је груди парао, бијаше туге, која јој је тјерала сузе на очи. Приђе прозору и дуго гледаше за њим шапућући: — »Али зашто ми не вјерује? Зар само зато ihto свпјет тако каже? Зар тај свијег не умије пишта друго да говори осим да оговара? Да ли је тај свијет тако поштен кад са правом осуђује туђе непоштегБе које он сам ствара —- а кога нема... И он! право сумњало, вјерује свијету а мени не вјерује! Видио је прстен и он га кињи! Овај гадни прстен! ово злато, које трепери лажју, овај дијаманат што наноси увриједе својпјем сјајем.... И због њега да се кидам?... Ево не ћу више да та носим!... Него да ли имам права то да урадим? Шта ли ће онда свијет да каже? Тад ће тек да иастане извор новијех увриједа! Тада ће тек да причају: оставио ме тај невидљиви дух с ким сам се вјерила!... Не!... хоћу да га носим! То ће да га вријеђа... али како ће мени бити те нове увриједе, како ћу ја да их сносим?... Нека.. нека га вријеђа... нека и даље вјерује тој свјетини кад не ће мени....« и пуна гњева поче да шета по соби, грискајући слађане уснице, које кад се једном пољубе буне крв, са онијем Ситнијем зубићима који бјеху изнизани редом као бриљанти на диадеми. Шетајући ce тако по соби љутила се је на њега што је тако лаковјеран, па отпоче да се љути и па себе. Бјегпе јој криво што га је онако хладнокрвно дочекала својијем одговорима, па га најзад дотле довела да је као очајник излетио из собе, па још како блијед!... блијед!... ово је ожалости и она отпоче да плаче, шапућући: — »Зашто тај свијет тако каже?« — и она јецаше н даље; њено срце које је створено само за то да искрено љуби, почело је да натјерује сузе које су сипале из очију као љетња киша, која цвијеће из мртвила буди. Како плач може да угуши све болове, он их утишава... и оии нестају у онијем ситнијем канљицама, или се заривају још дубље у срце да га доцније још већма увриједе!?. Плач је утјеши и она се осјети храбрија. — »Он ће доћи!... шапуташе...