SRĐ

— 532 —

Јован дође први; намјести се крај велике наслоњаче. са смјелошћу својијех година, у своје руке узе блиједу руку сли јепе дјевојке, коју сву подиђе језа, и изговори јој као на изуст: — Сирота Марија!.... Ах! како ме и дражи и жалости то име, и како сам се ријешио да га ускоро промијеним. Хтједнете ли, изволите ли пристати, убрзо ће вам се рећи »Срећна Марија«... Ја вас волим. Ви не знате, драго дијете, ви, који не знате за огледало, тај женски повјереник, ви не знате колико сте лијепи, пи љупки, па примамљиви, колико су вам лијепе очи, ма како да су затворене... Ја вас љубим свијем својијем жаром мушкога срца. Примите ли ме за мужа, наслоните ли своју дражесну руку на моје снажно раме, ја ћу вам кроз живот бити вођ. Причаћу вам полако сјајности, које ви не видите, стопу по стопу, небесну славу, васионске радости; причаћу вам кретање бића и боју ствари; и то, тако стрпељиво, тако вјерно, тако њежно, да ћете ускоро гледати мојијем очима и сазнаћете све, као и остале жене. Земаљске појаве објаснићу вам тако лијепо, да ће их ускоро вагн дух схватити у њиховијем најмањијем појединостима. И кад буде у своме сјају сједало сунце, палећи хоризонат, ја ћу вам га у тако стварнијем ниансама огшсивати, да ћете га исто онако знати као и ја. — Ах! сунце! — рече жалосно Марија. — Показаћу вам, искренијем ријечима, како мјесец у својој свјетлости бјежи преко сребрнасте шуме, кроз тајанственост љетње ноћи, кад су душе боље... — Ах! — уздахну Марија још болније... — ах! да, шуме, мјесец, љетње ноћи! Под трепавицама јој се заблиста суза. Ну младић, занијет својијем говором, то не опази. Он продужи: — Описаћу вам живот по градовима, по раденичкијем насеобинама и узаврелијем пристаништима, са лелујањем лађа на таласима; сву животну снагу, за вас тајну. — Ах! живот! — прошануга слијепа дјевојка; и суза потече. —■ У свачем ћете имати учешћа, у свему оном што ви не знате; моје ће очи бити ваше очи... моја ће душа бити ваша душа, а наша два срца у једно ће се претворити; на