SRĐ

— 188 -

Једне ноћи — током њеним Кад витези пише вино, Са пехаром напуњеним Раздраган је горе син'о. А у чуду они сташе.... „Ја испијам ово вино „Ни у моје ни у ваше, „Већ у здравље Даничино! „И у славу њеног краса, „Њене плаве косе бујне, „Њепог ока, њеног стаса „И усниде њене рујне!" А када је рујна зора Зарудила са истока, Он је био поред двора На догледу њеног ока. „Миомиран има цвијет „У градини ода твога, „За њ бих дао ц'јели свнјет „И трен задњи жића свога. „Томе цв'јету из градине „Даница је право име, „Па бих ли се, рајеки крине, „Закитити мог'о њиме?" „Не, витеже бојовити. „Тај ће цвијет миомирни, „Да другому груди кити, „Да му слади живот мирни". Поражени витез јекну: „Ах, Даиице несуђена!" И о бедри сабља звекну И ишчезну као сјена.... И никад га, већ никада Није више угледала.... Нестало га нав'јек тада У бјеснилу свјетских вала....

Пролазила бурна љета, Низали се редом данци, За весељем дошла сјета, Ишчезнули слатки санци... Кад наступи јесен рана, У дворове Даничине Стиже пјевач једног дана Из туђине... из даљине... Пјевао је у свем жару 0 јунаштву и о слави, 0 вилинском пјев'о чару, Пјевао је о љубави. И диже се пјевач веће, Да путује даље св'јетом И пошљедни иој полеће С тајанственом неком сјетом: Краљ је зид'о б'јеле дворе, Ал' сазидат није мог'о И pac'o је злата море, Расуо је врло много. Што сазида он у дану, То све сруши змај у ноћи, И краљ једном гњевно плану, Да доскочи змајској моћи: „Који витез племенити Посијече змаја тога, Његова ће љуба бити Јединица срца мога." Ал' се нико не усуди, Да дочека љутог змаја, И силно се краљ зачуди, И то тако дуго траја.