SRĐ

— 197 —

Милан he добити слаткиша, Ружа лутку велику, лијепу као ону што има кћи нашег газде, а ти ћеш јој направити одијело од црвеног цица. — Не, од плавог — прекиде га Ружица занесена тим описом — и лијеп шепшр на глави. Душан климну главом и настави озбиљно, потпуно убијеђен у истинитост тих ријечи. Мати му се осмјехиваше и не одговараше. Пољубила би га у чело и наставила рад. Да ли је она инстинктивно осјећала, да не ће дочекати, да га види велика? Ах, какве ли је она планове кројила о будућности свога милог Душка! Надаше се, да ће га видјети велика, јака, паметна занатлију као што му је и отац, али само занатлију од веће будућности, јер боље образована. Кад би га слушала тако говорити, загушиле би је сузе, али их не би пустила да теку! На што жалостити ту малу усхићену душу? Па се онда сагибаше, још већма нагибаше пад своју машину, уста јој бјеху грка, очи ватрене, а цијело тијело ужасно изнурено од грознице. Од прије неколико дана, поред све своје стјоичне куражи, осјећаше да не може више; рад јој биваше све тежи и тежи, па с тога је мало и зарађивала. Није ништа говорила, јер је видјела да јој је муж забринут, напротив гледала је да се покаже весела и мирна, али њено блиједо и изнурено лице откриваше одвећ јасно њене болове, који биваху из дана у дан све јачи, и опадање њене физичке снаге. Тог дана Пера позове к себи сина и рече му: — Душане, припази на мајку, чини ми се да јој није добро. Па отиде на рад жалоснији, снужденији и погнутији но обично. Кад муж отиде, она као и сваког другог дана устаде са машине, обуче дјецу, али осјећаше, да су јој сва уда изломљена, а свуда по тијелу таке болове, да је бољело и кад би руку дигла. Кад обуче дјецу, Ружица рече: — Мамо, гладна сам.... дај нам доручак. Шваља, која у том тренутку навлачагпе ципелице Милану, управи се одмах блиједа као мртвац, на лицу јој се показа тешка туга, јер збиља дјеца бјеху гладна, ношто јуче нијесу