SRĐ

— 200 —

У њеној глави мијењаите се сан и јава, бјеше читав вртлог несређених мисли, док међутим дисање јој бившне све слабије, снага је све већма издаваше, срце јој све јаче лупаше, и она осјећаше нагле промјене од јаке хладноће до вреле топлоте. , Од једаред се машина устави. Мати устаде с муком, скупи сашивено одијело, веже га и преда Душку. — На, Душко, иди брже у град, предај ово управнику војне одјеће, а он ће ти дати новац. Сврати тада код пекара, узми хљебац и врати се кући. Пази да ти што путем не испадне и чувај се кол§. — Не бој се, мајко, — рече дијете весело. Примајући завежљај из мајчиних руку, додирне јој их се. — Јаох, мајко, како си хладна! Шта ти је? — Није ми ништа, дијете моје, руке су ми малко назебле од рада, угријаћу их. Иди, иди само брже. — Одмах ћу да се вратим. Дођи са мном, Ружице. И он узе за руку сестрицу и пође вратима. Мати их позва натраг, намјести једном огрлицу од капута, другој махраму на глави, па их пољуби засузјелим очима и прошапти неке ријечи, који они нијесу разумјели. Дјеца изађоше весела, заборавивши на све својом урођеном дјетињом безбрижношћу, и мислећи само о добром свјежем хљебу, који ће им тако пријати послије читавог дана гладовања. Кад изиђоше, она приђе трећем дјетету, подиже га с муком, метну на кревет, али се и она стропошта над њим, изненада, нагло Читав млаз вруће, црвене крви покуља јој из блиједих усана и распе се по одијелу, но чаршавима, попрскавши чак и плаву косу дјетета, које непрестано снаваше.

На три Јкрарха 1003. у Београду.