SRĐ

— 274 —

Cortis opet zanijece. „Pomisli najnevjerojatnije", гебе i pogleda rodicu tako, da se ona domislila odmali svemu. „Ah", vine se nojzi usklik i ulivati ga za ruku. Negov jedan mig potvrdi taj usklik. Gledaliu se dajo, nijemo. Nezino čudene je nailazilo na negovu veliku tugu. „I nijesi nikad ni posumnaoV" Cortis diže ruke: „Nikad", glasio je negov odgovor. ,.Vjerujući svome oeu, mislio sam, da je umrla. Danas se pak sjeeam, kad bili ga ispitivao o tolikim stvarima, da nijesam bio dijete, da sam se morao domisliti, da mi istinu krije." Ona se ne odvaži pitati ga daje. Bojala se, e ne bi cula bog zna kakvili strahota. „Sto ćeš", govorio je Cortis daje. Još ne znam ništa. Dosad sam primio samo iedno pismo." „Od ne?" ,,Ne; od neke gospođe, koja živi s nom." „Gdje?" ,,U Luganu. Fismo, radi koga bili bio poludio, da mi moždani nijesu tvrde. Ta mi osoba piše, da je moja majka živa, da je bolesna i da me želi vidjet. To bi bila velika sreća, da ne moram spojit povjest svoje majke s prostackom retorikom i parfumovanom liartijom ove nezine prijatejice." Jecaj mu prekide riječ. „Znaš, Jeleno...." Negov se glas jedva razumijevao. „Mislio sam kadgod: da je ona još živa, da je zakopana u kakvoj zabiti ili da poštenim radom stiče svoj kruh, te kad bih je mogao naći, zaboravio bih ono, štoje pretrpio moj otac. Vazna je stvar, Jeleno. Ne znaš, kakvo je srce bilo u moga oca i kakvim je suzama svako vece, znaš svako vece, cinio da molim jedan pokoj vječni za jadnu mamu. Ali, mislio sam, e ću sve zaboravit, e ću...." Cortisu zape riječ u grlu. Nikakvom se Judskom rijeci nije mogla izraziti oluja strasti, kojom je hrlio u krilo majćino. Najednom se silom otrže od Jelene, koja ostane nepomična. „Dakle, ideš li?" rece mu ona malo žestoko. Cortis se okrenu i odvrati oštro: „Znaš dobro, da ću poći, makar morao umrijeti."