SRĐ

— 362 —

мишљајући, обрну се за тим иа једну иа на другу страну, као увјеравајући се одакле иовјетарац пуше, онда овлажи своје предње поге и на гранама оближње смокве поче наскоро журпо плести своју мрежу, разапињући је од једне гранчице до друге. Ноћ се приближује тиха и топла. Сада ће исхмиљети све мушице и тма мајушних лептирића да летуцају чило по јасној мјесечипи. У изгледу је грдан лов за њега — грознога паука. Биће их доста и свакојаких. Моћиће једном напупити до миле воље свој ненаситц желудац. Прикриће се и чекаће, докле се каква њежна мушица, пли неки лептирић идеалиста, у игри својој са сјајним зраком мјесечевим сав усхићен, не заплете у љегову мрежу и стане је дрмати и запомагати преплашено. А он ће, гладан како је, као стријела изјурити из свога заклоиа, шчепаће своју жртву, умотаће јој немоћне поге и криоца, одвући је у своју мрачну пештеру и са највећим апетитом пожудно исисати из ње слатки сок живота њезиног. — Послије ће суху љеишну избацити, покрпиће покидане конце на мрежи и — оиет се прикрити, докле која друга мушица пе забаса и стане запомагати својим њежним и устрављепим: зуууу... зу... зу.. зуууу , а он опет исто и с њом. — И тако до зоре. Ала ће бити пијанчења! Два дана је било вријеме ружно и растјерало сасма драге његове инсекте. Два дана како пије ништа окусио. Али даиас!... Вријеме је тако лијепо : тихо и топло ! И оп ногледа задовољно по небу ведром и зажареном од вечерњега сунца. И чисто намигнувши себи самоме, стаде у сласт облизивати своје страхотне чељусти. — Онда пастави журно и даље прести своју љепљиву мрежу — Неман једна! Ни божанство овако дивне ирољетне вечери, ни доба, када се из толиких светих храмова божјих дижу ка свемилостивоме оцу небескоме безбројне топле молитве за све што трпи и страда на земљи грјешној, — нипгга га није могло оканути његових гадних смјерова! Худоба ужасна! Гад прождрљиви!... — Морадох поћи са тога разбојничкога мјеста, гдје ће баш ова дивота времена бити узрок, што ће исхмиљети ваз-