SRĐ

— 845 —

пажња, у ком случају дух мало, или ни мало не дјејствује сгвара се лрава расијаност. Ако ли сам предмет, без наше воље, или јаки осјећајни упечаци својом силом изазивљу душу на рад — настаје пасивна, или нехотична пажња. Али ми смо у стању, нарочито у зрелијем душевном развићу, нашу пажњу својевољно заустављати на извјесне иредмете, па макар нам гдјекад и не били занимљиви, тад настаје произвољна, или активна пажња, no којој душа слободво ради, примјећује она стања, која у њу ионичу. Произвољном се назива, јер зависи од наше воље, премда ипак има свој извор у инстинкту самочувања, о ком ћемо мало доцније говорити, или га бар изазивље опај импулс, који стоји у вези с физичким, умним, или моралним самочувањем. Ово би могли појачати примјером, по коме ученик често пута против своје воље поклања пажњу извјеспом предмету, бојећи се да не добије слабу оцјену, или се нриирема за испит из неких предмета, које ће одма за тијем с великом одвратношћу па свагда бацнти. * * * Оваква пажња за наставника има више практичап значај, те за буђење исте користи се згодним срествима као: храбрење на рад, похвала, савјети, опомињање, пријетња и казна. Овдје треба пазити на умјереност, јер честим понављањем промашује се циљ. Добро је v оваквом случају његовати осјећај части, васпитавати дјецу у моралном одношају, а то утиче на развиће пажње, а непосредно се помаже и успјех обучавања. Најопаснији непријатељ пажње v извјесном правцу тај је, кад у исто вријеме нагрну разнолики надражаји па инстинкт самочувања: Човјек, који би желио да се свестрано преда научном претресању каквог философског питања, не може никако рачунати на повољан резултат, ако у сред тог роја мисли стане му неко жестоко лупати на вратима, или гори кућа у сусједа његова, или, најзад, његово рођено мезимче на самртном одру издише. Изучавајући различите појаве пажње, ми њен извор налазимо у двама тежњама: инстинкту самочувања и ннстинкту самоусавршавања, на које ћемо ми сада и зауставити пажњу наших читалаца.