SRĐ

25

S R Đ

Br. 9. Dubrovnik 16 Maja 1903. God. II. ИСПОВИЈЕСТ. Стари, сиједи калуђер Јефтимије љешкарио на мекој, докољенастој трави, испод лиснатога свода, састављена од грања четири огромна храста, и читао је по десети пут Историју о ирекрасноме Јосифу, кад ее, из даљега, зачу манастирско звоно. У наоколо је било све пусто и мирно, те се звон његов на далеко разлијегао и наличио веселоме клицању. Стари калуђер иолако се иодиже, поглади руком своју дугу, сиједу браду, уреди косу испод камилавке и са мантије стресе неколике сухе сламчице. Затим, између храстова, јасенова и црнограба, упути се манастиру, пребирајући бројанице и, на иамет, понављајући стихове: 0 мамице, да мв видиш сада, Ти почиваш, а Јосиф твој страда, Да од кога, но од своје браће, Од завистн, њихове несреће. Блажене су, велим, очи твоје Кад не виде страданије моје... Декламујући ступи у манастирску авлију и застаде мало, између неколико старих гробова, у којима су почивали сами калуђери, да отпочине. Пред њим се бијелила мала црквица мапастирска, чији се иозлаћени крст блистао нрема залазећему суицу. Око цркве све је мирисало тамјаном и кадуљом, што је расла испод списких зидова. Старац Јефтимије прекрсти се према цркви и целива још једну ћошу. Прекрсти се још један пут и пође даље, ни не опазивши, да му се, иза леђа, прикрала чудна људска прилика. Био то висок човјек, сух, необријан, са великом зарезотииом на челу, која као да је остала од ударца ножа и придавала лицу свирепији израз. Умотан је био у дугачку, црну струку, чије ресе удараху га по кољенима.