SRĐ

— 685 —

помијешан са страхом. Ово упорно Миланово упадање даде mv нрава да отпочне, како то сам он зна, али кад га погледа, он изгуби снагу за то. Нареди иослужитељу да иде, сједе за стб и Срчући кафу, гледаше кришом у Милана мислећи: — Овај ће још и мени заповиједати ! II. А дани долазе и пролазе, као да их вихар кида с грања, као да их земља кида од неба, па опет њему враћа. И они се непрестано ми^ењају, нестају, долазе, кидајући животу вриједноет и снагу. И старом шефу Јанку однесоше дани снагу. Њему се чињаше као да он, није више онај стари он, већ неки сићушни, мали, кога више не познаје. Чуђаше се, шта је то с њим. Како је то сад све нестало и куд је отишло! Он патјерпваше своје мисли на онај стари, громовити ток, и он осјећаше тад у души ону исту силину, која га је и прије ripaтила, он са појавом тих мисли, осјећаше у срцу ширење и страховито таласање осјећаја, које му груди потресаше; све се у истој мисли појављиваше, само сад око свију ових појава, као да вијугаше нека шарена, испреплетена силна веза, која постепено све то купљаше у се, са свих страна опкољавајући. Он посматраше ту везу и чињаше му се, као да је она склопљена из зракова Миланова погледа. Грозијаше се овим мислима, јер у њима опажаше опадање свог ауторитета, свог права и положаја, са кога је он до сада тако силно грмио. »Шта је ово са мном — мишљаше. Шта ме спријечава тај јучерањи ђачић са својим дрским погледом и самохвалисавим ходом на старе подвиге и покрете? Шта би он смио да ради, im баш и ја да продужим онако, како сам до сад радио?... Шта ли може он?... Он, који зависи од мојих осјећаја, мисли II симпатија? ... Само неколико ријечи ... не заслужује ... и он ће бити истјеран, испраћен ... и све то постоји!... и ја опет немам смјелости!... Шта ли је то?!... Да ли се ја бојим његова погледа?... Ако се не бојим, да ли се стидим?...» И њему дође тад на ум његов поглед, и он га се сад сјети свега, како тихо почне из очију, па на један мах покуља као огањ, II кад се њему упије у душу, онда му се по очима оспе