SRĐ

— 768 —

чини философом саучешћа, бола. И он за те саосјећаје умије да нађе згодна, срећна, и ако не директпа израза. »— А, а... Јоване! — Јована (главно лице у прииовијеци »Јован«) храбре пролазници гледајући га гдје, задуван, стење вукући своје торбе пуне хљеба, брашна напрошеног по селима. — Стићи ћеш, стићи... Још јерано!... Храбре га они и показују му на цркву чији се крст свјетлуца ив вароши. — 'Оћу ли? Радује се он и издиже на прсте да види варош и увјери се да ли ће заиста па врпјеме, прије мрака, стићи. Па се онда iom више упиње, жури, вуче те своје тешке, пуне торбе да би што прије стигао у варош, пред цркву, п да бп прије мрака изручио хљеб, брашно, што је тај дан напросио за њу, цркву. Али чим уђе у махале, опет се заборавп. Почне да иде по кућама. Гдје га не познају, бјеже од њега, јер тако бпјесно, халапљиво почне да упада у дворпшта. Чим упадне у двориште он почне да се уноси у кућу it виче: — Света Богородица поручила . . .« Ето тако почиње мала црта »Јовап«. На први се поглед, је л : те, једва и да уочити она особнта туга Станковићева, тај нарочити, тако дубок бол његов, јер п није директно, пзрпјеком изражен, али се да између редова шнчитати, уираво пз оног, што и није написано, речено. * Своје забатаљене, полунаге, кал.аве п заиуштене просјаке, те изнемогле божје људе, 1бихов разривени жмвот и ноднвљали свијет Борисав Станковић описује једном чудном реалношћу, некаквом језивом стварношћу. Збиља, има иечег језивог у овим нервозно, испрекидано паписаним иричама, сликама о ripocjaцима, што у поцијепаним, од других добивеппм хаљинама, ритама, дугим кошуљама иду, вуку се, иа гробљу спавају међу старим, опалим гробовима и у јамама, а на дан задушница облијећу, гладни и жедни, око домаћпца. молећи, просећи. Tv је љепушкаста Наза са својом чудноватом, незадовољеном љубављу према бескрајно лијеном Љуби, који у својој дугој, никада неопраној кошуљи по вас дан лежи, вјечито снава; —■ ту је без-