SRĐ

— 771 —

своје гробове, гдје вели да му је жеиа и кћи закопана. Сједа тамо. Пошто нема да им запали свијеће, он, оно што је напросио вади из нојаса и ређа то по гробовима. И онако пијан, нлачући, нуди пролазнике: — Узмите, узмите за њи'ну душицу, — и раздаје показујући на те своје одавно пропале, угнуте гробове. Али нико не би од њега узимао. Сваки зна да је он за себе то једва напросио. А он једнако нуди, плаче и моли нролазнике: — За њи'ну душицу, за ши'ну душицу узмите ...« А тај је човјек некада срећаи био, имао лијепу жену, лијепу кћер, био задовољан, блажен. »Али га жена толико вољела да га није могла гледати, да тако он трни, пости, гладује, већ је радила, понова служила и њему давала, те он, пијући, и жену и кћер отјерао у гроб.« * И тако се ређају у овоме низу мањих или већих слика и скица, које је са већом брижљивошку обрадити ваљало, људи убијена духа и сломљена тијела, мртве душе, које су у своме ; чемерном животу претрнјеле не један тежак удар, lhto им је растројио дух, сатро ум и учинио их сумахнутим божјацима, посљедпим просјацпма, бившим људима. Само исто Станковнћ није доспио да одљусне кору са тих биједних бића, да нам изнесе слике њихових необичних душа, те су неке од- ових причица Испале само површно или недовољно израђене. »Деда Веса« је, на примјер, сасвим празна слика. То је управо скица једног божјака, силуета његова, овлашна, брза, лака. Мислим да је ова нричица врло характеристична за Станковићев таленат. На страну његов језик и стил, који је у овој књизи, поред свих згодних и Јаких израза, доста забатаљен и недовољно израђен. »Деда Веса« лијепо показује колико су новршне ове приче, са колико је мало нажње обрађивао Станковић унутрашњи, раздешени живот својих проејака, колико је мало психологије унио у свој рад. * Низ својих занимљивих, често дубоких но мало разрађенпх црта и ирича завршио је Станковић једном дирљивом успоменом, лијепом, утјешном. Једне тешке јесење ноћи нашли