SRĐ

— 810 —

-4 % То се у сусједној соби слуга Тома Николајевић моли Богу. — Чујте! — повиче Краснухин. — Можете ли се лакше молити? Сметате ми писати! — Опростите, понизно одврати Тома Николајевић. — Пссс! Написавши пет страна, Краснухин се протегне и погледа на часовник. — Боже мој, већ три уре! повиче он. Људи спавају, а ја .. . само ја морам радити! Сломљен, уморан, сагнуте главе, он уђе у спаваћу собу, буди жену и проговори слабим гласом: — Надо, дај ми још чаја! Ослабио еам! Затим пише све до четири уре, а радо би писао и до шест, да није већ тема исцрпена. Кокетовање са самим собом, пренемагање пред мртвим предметима далеко од индискретна ока које би га посматрало, деспотпзам и тиранство над малим мравињаком који је судбина бацила у његову власт, неопходни су извори његова опстанка. Како тај деспот овдје, код куће, не личи на оног малог, затученог, мучаљивог, неспо^--собног човјечуљка кога смо се научили виђати у редакцијама! — Како сам изнемогао, ко зна, хоћу ли и заспати... —■ рече он лијежући. Наш рад, тај проклетн, незахвални, тамничарски рад, мори не толико тнјело, колико душу... Треба да узмем бреме .. . Ах, зна Бог, да ми није породице, баталио бих тај рад ... Писати по наредби! То је ужасно! Он спава до подне или до уре, спава тврдпм, здравим сном.... Ах, па како би тек онда спавао, какве би снове видио, како би био срећан, кад би постао чувен књижевник, уредник, или бар издавач! — Сву ноћ је писао! шапуће жена с престрашеним лицем. Пссс! Не смије нико ни говорити, ни ходати, ни лупати. Његов сан је светиња; ко се о ту светињу огријеши, скупо ће платити. — Пссс! — разлијеже се по цијелом стану. — Пссс! С рустсог иревела 3. В.