SRĐ

— 1060 —

Смирнов (ћутајући оставља револвер, узиша капу и пође; код врата се ааустави и пола минута обадвоје ћутећки гледају једно на друго; затим он говори с неким страхом прилазећи Поповој): Чујте... Ви се још све срдите? Ја сам такође ђаволски бијесан, но, знате ли... како бих се изразио... Ствар је у томе, видите ли, такога рода хисторија, право говорећи... (Виче). А зар сам ја крив, што ми се допадате? (Дохвати столицу, столица се тресе и ломп). Ђаво га знао, како је у Вас крхко покућство! Ви ми се допадате!... Разумијете ли?... Ја... ја сам готово заљубљен... Попова: Идите од мене, ја Вас мрзим! Смирнов: Боже, каква жена! Никад у животу не видјех ништа слично... Пропадох! Погибох! Упадох у ступицу као миш. Попова: Одлазите или ћу пуцати. Смирнов: Пуцајте! Ви не можете појмити, каква је срећа умријети под погледима тих чудних очију, умријети од револвера, који држи та мала, кадифаста ручица. Ја сам с ума сишао! Промислите и ријешите одмах, јер ако одем, више се не ћемо видјети. Ријешите! Ја сам илемић, уредан човјек, имам десет хиљада годишњега прихода... гађам куршумои у подбачену копјејку... имам изврсне коње... Хоћете ли ми бити жена? Попова (смућена, тресе револвером) : Пуцаћемо ! За шанац! Смирнов: Полудио сам... Ништа не разумијем... (Виче). Слуга! Воде! Попова (виче); За шанац! Смирнов: Полудио сам, заљубио се као дериште, као будала! (Ухвати је за руку, она врпсне од бола): Ја Вас љубим! (Клекне). Љубим, како никада не љубих! Дванаест сам женских оставио, девет су оставиле мене, но ни једну од њих нијесам љубио као Вас... Растопио сам се, рашећерио, раскисјелио... стојим на кољенима као будала и нудим руку.. Стид, срам!... Пет година нијесам се заљубио, зарекао сам се, и изненада награјисао као рукуница у туђ кош... Руку нудим! Да или не? Не ћете? Није нужно. (Устаде и брзо пође вратима). Попова: Станите! Смирнов (стане): Но. Попова: Ништа, идите!... У осталом станите... Не, идите идите... Ја Вас мрзим!... Или не!... Не идите!... Ах, кад би