SRĐ

— 138 -

безусловно гријеха опростити, а нарочито не за новац или за какав други еспап. »Бадава сте добили, бадава и дајете« рекао је Снаситељ. Да се човјеку гријеси опросте зависи од његове вјере, побожности, живота и унутарњега покајања. Говорити нам: »Претпостављени, прелати, духовнишгво, калуђерп и народ одобравају папске крсташке буле, па зар није лудорија такому мноштву одупирати се?« — није већина ваљда имала и право, јер би и онијех 400 попова Балових имало правду а не један једини Илија. Бог зпа, те и сад није на свијету више дјеце лажи него ли истине. Свакц правм хришћанин (ученик Христов) мора отвореним очима испитивати, да ли буле папске одговарају закону божнјему, па не одговарају ли одбацити их«. Из ових ријечи ми познајемо Хусов индивидуализам; он брани личну слободу, особно право на познавање и проучавање како св. Писма, тако и свијех наређења у хришћанској цркви. Послије Хуса говорио је онај познати Јероним Прашки. Снагом свога говора он је масу одушевио, и ова га је из дворане, гдје је била расправа, готово на рукама однијела кући. Хусова расправа наишла је на велико одобравање, те он стече још више приврженика у Прагу. На посљетку стадоше с папским булама јавну комедију тјерати. Неки Воксо из Валдштајна, који бијаше мио двору, приредио }е сјајну поворку: у кочије посадио двије јавне женске, којнма је папске буле тако око врата свезао да су им о прсима висјеле; за њима је ишло мноштво парода с копљима и мачевима. Најприје су пошли пред палачу надбискупову на Малој Страни, отуда одоше преко Влтаве по великом мосту и пређоше на Старо Мјесто, а одавде даље на пољану у Новом Граду. Ту су распалили огањ п на њему папске буле спалили. То спаљивање као да је била пародија и одмазда за спаљивање Виклифових књига. (НаставиКе се).