SRĐ

141 —

туција дошла из злијех економскијех разлога, и писац је пун гњева п гнушања против друштва које ту срамоту и неправичност трпи и легитимује. У Паризу она расте нечувено. Године 1865, у Паризу је било 60.000 проституткиња; данас их има 300.000. Тај број запрепаштава и показује да проституција корача брже него популација. Највише се проституишу слушкиње, па онда праље, па шваље, па флеристкиње (продавалице цвијећа): слушкиње од господарева страха и да не изгубе мјесто, праље од слабе зараде, а флеристкиње зато јер често остају без посла (chaumage). Писац не пориче ни закон да се пороци нашљедују, али статистиком доказује да је релативна зарада француске раденице два франка и по. Када одвоји од тога за стан. одијело и друге трошкове, остаје јој 90 сантима (пара) за храну, с чим је у великим градовима немогуће живјети. При томе рад је ужасно напоран: у неким радовима жене носе тешке вреће угља на раменима и не могу да дирну срце људб који их гледају у тим доживотним физичким мукама. У Брисељским и другим фабрикама свиле и конца дјевојке раде од 6 у јутро до 7 у вече, у врућини од 28 до 35 степени, у дворанама пуним тешке водене паре, од које раденица послије један сахат добије одијело мокро као на највећем пљуску, од чега јој плућа трухну и ноге изједа болест коју оне зову cancer d'eau (водени рак). Блато које отпада од конца пада им по тијелу и лицу; њихова пажња је коцентрована на стотине мосурова- конца у машини пред којом стоје, што умара и сатире њихову душу. И зар така мученица може да има обавеза за друштвени морал? — пита се писац огорчено, и зар да се не баци на улицу и прода своје тијело, које треба да живи, макар умрло, у животу пуном срама бјежећи од живота пуног очајања, и живота који није мање сраман и нечовјечан? Али бачена на сокак, је ли избјегла све несреће? Не, тада долазе заразне болести. Свако познаје добро енај закон у Француској, који сваку заражену дјевојку осуђује на тамницу. Од 300.000 таких невољница, у Паризу уписане су у регистар, као такве, само 2000. Ма која заражена женска, која пзиђе из ббнице послије такве болести, записана је v регистар проституткиња. У Безансону, 1875. и 1887. г., дјевојке које су вјереници напустили силом је иолиција затворила у