SRĐ

— 228 —

Ona ustade poslušna, muceći se da cita na negovu odlučnu licu. Cortis je uhvati za ruku i odvede je put aleje. — Vaja imati snage, гебе joj. \ г аЈа da mi pripovjediš sve, svakako, odmah. Ona drhtaše i ne ođgovaraše. On ponovi: — Odmah. — Moram li baš? reče ona. Moram li baš? — Dakle, odgovori Cortis, što ti piše muž? Ona posluša, očarana, kao uvijek, onim glasom, i promuči se da započne bolnu historiju. Morade počinati iznova pet šest puta, jer joj unutrašne đrhtane prekidaše riječ. Nije se znala snaći, gubjaše nit pričana, zaboravlaše sad jednu stvar sad drugu. Stupahu polako, ona s glavom oborenom, s grčevitim nemirom u rukama, u mišicama, u cijelome tijelu; on takođe malo prignut, ali hladan, gledajući ravno preda se, prekidajući je kad i kad kratkim pitanima. Na poslednem savijutku alejinom, dok je Jelena pričala svoj noćni razgovor s barunom u ulici „đelle Muratte", svecano obećane što mu je dala, prizor s revolverom, Cortis se mrk zaustavi i slušaše je mučeći dok ona sve ne ispriča i o pos|ednem svome pismu koje je pisala mužu prije nego će ostaviti Rim. — I odgovor je došao danas? reče on. — Jest. — Daj mi ga. Cortis uze pismo i turi u džep ne pročitavši ga. — Sad je u mene, reče, odgovarajući začuđenim očima Jeleninim. Pročitaću ga poslije, kad budem sam i miran, znaš. Nastavi put s hom, ne nadodavši ni riječi o onome što je čuo. Malo koračaja od ograde sretoše sejaka koji ih je išao tražiti. Gospodin konte Carre i jedan drugi gospodin čekaju u vili kola iz kuće Carre. Cortis nije htio da im se Jelena odmah ukaže, i stavi je sjesti na livadu. — I ja sam primio pismo iz Rima, reče on nakon duge šutne. Moji prijateli zahtijevaju odmah jedno da ili ne o upravi dnevnika.