SRĐ

- 234 -

Све ово привиђење Пода којим човјек стење; Што постоји то је само »Ствар iio себи« негде тамо! Ја сам прошб доста света, И видео доста људи, Многима слепоћа смета, Многима су тесне груди! Лепота их свуда кружи, У грудима рај почива ; Небо, земља, све их служи, Све их мами и дарива. Али о н и у тескоби Ћифтинскога духа свога Остали су у ругоби Избраника пакленога... Да и даље кано црви На ђубришту вечног мрака, Где се живо све острви, Не гледају више зрака. И лепих сам вид'о богме, Где слободни даље ходе Без окова и без догме Стазама што циљу воде. Крваве им ноге беху и крваво бледо чело, Око чела сјајно сунце злаћани је венац сплело ; Али ноге неуморно носиле су само даље... Где их давна жудња креће, где их силна чежња шаље. Лепи беху сви ти људи у божанском своме сјају, Кано звезде, кад у мраку са небеса заблистају. Лепи беху, К6 дивови горостасни, силни, снажни. Без зазора и одважни. Ја сам прошб доста света, И видео доста људи; Док многима живот смета, Богочовек за њим жуди. Еарлсруе 30. IX. 1903.