SRĐ

— 284 —

ста, која њима припадају, попуне другим особама. Краљ Вацлав није се на том зауставио, већ неколико мјесеца доцније и градску управу одузима од строге римске стране и попуњава је Хусовим приврженицима. Све до 21. октобра 1413. год. Нијемци у градској управи имађаху превагу и нрвенство; тога дана краљ је издао листину, којом проглашава равноправност у градској управи Чеха и Нијемаца. Благодарећи тим мјерама васпостављен је на неко вријеме барем спољашни мир у главном мјесту. Унутарње несугласице и даље су трајале и само су муком пригушиване. Хус је још једнако живио у своме изгнанству, али пе бијаше ниједнога часа беспослен. Он се дописиваше непрекидно са својим приврженицима у Прагу. Па како су та његова писма њежна, како су пуна вјере, наде и топлине! Хус опомиње своје вјерне, да су дужни све подносити, све претрпјети, на све се ријешити, а само о правду се не огријешити. Већ из тих писама видимо Хуса, како је челичан и тврд као камен. Својим писмима он своје приврженике с пуно благости тјеши, с очинском добротом упућује и дирљивим хришћанским поукама их храбри. Тако је љубав Пражана прама њихову проповједнику и учитељу све више расла, напредовала и срца освајала. У свом изгнанству Хус саставља и своје најглавније списе; на Козијем Хратку, који лежи на југу од Прага, он је саставио и чувено своје дјело De ecclesia 3 ). Он је ту могао мирно радити, јер му је Јован из Ушћа осигурао све што му је за живот потребовало; тај чешки племић није се обазирао на клетву, под којом бијаше Хус ; »проклетога« Хуса он више уважаваше него непроклетог папу. И народ Хуса радо дочекиваше, радо слушаше његове проповиједи и радо му отвараше не само своје ниске домове већ и своју душу. Хус као и његови претходници проповиједа гдје год дође и на ком год мјесту слушалаца нађе. А слушалаца се свукуд налазило, ]ер је Хус већ својом појавом предобијао људе, а кад им је прозборио лијепим и меким материнским језиком о царству божијем, о животу Спаситељеву, о његовој правој науци —

') 0 цркви.