SRĐ

— 380 -

своју слободну вољу«, — све је то веома згодно да читаву слику допуни и њезиној композицији извјесну округлину д&. Али не могу а да, праведиости у хатар, не спомепем и једну доста видну махну и ове Сремчеве приче: његову излишну, неријетко коме и досадну опширност у причању и описивању. Још само о »Скицама« Светислава Стефановића хоћу да говорим. И ја то радо чиним, јер волим такве ствари. Оне нијесу само зато написане да нам пруже трепутпу забаву, те и нијесу за читање у кревету, прије спавања, јер вам не he натјерати на очи жељени сан. Она вас скоро нагоне да их мислећи чдтате или, још чешће, да се замислите, пошто сте их прочитали. Зато оне и нијесу веома забавне. То су пеке мисаоне приче, које не спадају у категорију оних баналних цртица, које се, у најбољем случају, само једаред дају прочитати. Нарочито су »Саможивост беде«, у којој се приказује једна жена, чија је једина својипа и једини понос несрећа њезина, лијепо изведена »Чича Милојева филозофија«, мало невјероватна и претјерана прича »Међу- сном и јавом«, црта »Јача него љубав«, у којој Стефановић изводи ту доста чудну мисао да у човјека има и силнијих осјећаја од љубави и нагона за одржавањем, претпосљедња скица »0, Христе Спаситељу, где си?« и нешто одвише овлашна силуета »Материна жртва« — згодни примјери за то. Један цитат, једна чича-Милојева мисао: »Сваком је живот мио и сваки има права, кад се родио^ да ужива живот. И што му ја не бих помогао, кад могу и кад мене чини срећнијим, задовољнијим да помогнем другом уживати овај живот, ако је он свима око мене црн и крвав и горак? Ако не помогнем посрнула трговца, док му се још може помоћи, постаће непоштен, почеће варати свет, па ће варати и мене и уместо чиста зајтина, даће ми неко смрдљиво уље, што се ципеле мажу. Пусти сељака да нропадне — и он ће ти уместо пуне мерице жита донети три четврти кукуруза и четврт жита од горе, да те превари, ако може. Кад је живот у иитању — и част и поштење и дужност све је то ништа, све се то може прегорети животу за љубав. Отуд је сва несрећа у свету, што човек не може да ужива овај живот онако, како му је земља казала, кад га је родила«. И послије ове мисли чича Милоја, који изнад свега љуби живот