SRĐ

— 515 -

Свршено је. Он се враћа. Поетави на стб ситне ствари све мокре, и зимоморно приђе пећи да открави руке које се бјеху зацрвењеле од зиме. — Треба одиста бити бијесан по овом времену, рече дрхћући: јеоу ли полудјеле,? И пошто се добро огрија, и пошто се његов шећер претвори у бисер у дну тањира, oit сједе да дорукчује у једном углу свога бироа. Једући, он је отворио један од својим регистара и прелиставао га са добровољом. Она је тако у реду, та велика књига! Линије праве, са натписима повученим плавим мастилом, мали рефлекси златног праха, упијач на свакој страни, једна пажња, један ред ... Изгледа да радња иде добро. Лице у добричине тако је задовољно као лице књиговође пред добрим инвентаром на крају године. И док се он наслађивао преврћући листове своје књиге, врата се отворе у дворани с друге стране, и кораци читаве гомиле чугае се на плочнику. Говорило се полугласно као у каквој цркви. — Ах, како је млада! Каква штета!.. . И гурају се, и шапћу се. Шта је њему стало што је она млада. Мирно, довршивши своје јабуке, он привуче к себи оне ствари које је мало час донио. Један напрстак пун пијеска, један новчаник у коме је био само један марјаш, мале зарђале ножице, тако зарђале да се не могу никад бише употријебити, — ох! никад више! — једна књига раднице чије су се странице слијепиле једна за другу, једно писмо у крпици, у коме су редови већ избрисани и у коме се може једва читати: „Дијете... без новац ... мјесец за дојиљу . .. Књиговођа слеже раменима као да је хтио рећи: — Знам ја то. Затим прихвати за riepo, пажљиво одува мрвице хљеба које бјеху пале на његову велику књигу, направи покрет да би добро наслонио руку, и најљепшим рондом записа име које једва размрси на мокрој хартији: Фелиција Рамб, brunisseuse*), седлмнаест година. Иревео с францускога Џиво. *) brunisseuse — радница у Фабрици за гдађење стакла или ковине.