SRĐ

— 561 —

ВЕЧЕ ЈЕДНОГА ЦВИЈЕТА. — Catulle Mendes. Бацали су је за вријеме свечаности с кола у кола; онако на сунце бачена, иа ухваћена, и оиет бачена, летјела је она с дивпих Парижанака као лонта; најнослије је неки госнодичић певјешто испусти, и она паде у блато, па влажну и равну траву; пико и.-s почетка није ни водио бригу о њој, доцпије |е пак на свечаности хиљаду њих згазише, шетајући се под тихом свјетлошћу лампиона и шарених стаклепих кугала, док су по баракама звечале велике новчане кесе и трубили трубачи. То је била мала, црвена, дивља ружа, готово још пупољак, с дугачким, бодљикавим дршком. Кад сам синоћ прошао кроз гомилу свијета, опазих у блату нешто црвенкасто, то је био тај мртви цвјетић; одмах сам ногодио каква је морала бити судба те дивље руже, већ свенуте, али још пуне дражи, те укаљене, миришљаве, свете успомене, која је, послије онаквога триумфа на свечаности, лежала сада тужно између два комада блата, као каква успомена између два листа у књизи. Хтједох да је дигнем и да је сачувам; можда сам мислио да ћу у њој осјетити онај мирис, који ми је међу свима најмилији био, мирис, који сам удисао само један тренутак на својим усницама, с врха једнога малога прста у рукавици, у предсобљу једном, послије чаја, док су навлачили огртаче. И све што је остало од оне веселости, од оних шетња украшених пантљикама и цвијећем, кад је цио Париз подражавао фантазији и смијању једнога талијанскога корса, то је била та ружа. Пјеснику је дужност да покупи оно што остане од свјетских весеља, тај жалосни остатак, који је као талог сретних ствари, и да од тога послије пјесме ствара. И ја се дакле сагох да узмем тај цвијет. Али ме једна рука претече, једна сасвим мала ручица неке јадно и прљаво, готово у самим дроњцима обучене дјевојчице, која изгледаше као просјакиња. Пустих је да узме тај јадни остатак, који она брзо и врло плашљиво зграби и гурну у своју сву издрпану блузу. Сирота мала! То јој се допадало, навикнута је била да иде по блату и да купи што у њему нађе. зе