SRĐ

— 563 —

Мати је грубо удари по образу. — Други пут ћеш се брже одазвати. Видиш ли ове људе пред нама, што иду, а? Хајд', пожури се. Дијете се приближи некој породици, која је готово трчала iio киши, тражећи једна кола; и пруживши руку гласом као бајаги гшачним: — Господо, госпође, зајеца она, петоро смо дјеце код куће. Отац нема рада; удијелите ми штогод. То ће вам среће донијети. Дадоше јој двадесет пара, које она одмах, чим се ови удаљише, нружи матери. — Лудо једна, рече јој ова, требала си трчати за њима, дали би ти још више. И опет је удари no образу. Мала отпоче плакати. Није могла имати више од седам до осам година. Изгледала је при овом вечерњем освијетљењу као мртвац блиједа, с пјегама по лицу, које су личиле на блато. Ока је плакала с кратким уздасима. Ватим опет пође пред овим гнусним паром људи, држећи руку у блузи. Рекао би човјек да ју је то тјешило, кад је цвијет, који је нашла у блату, додиривала руком. Какво јој је задовољство могао чинити тај цвјетић? Рођена сигурно у каквој прљавој кући, у каквом забаченом крају вароши, навикнута на неуредан и просјачки живот, она није могла жалити поља, жбунове, трчање по шумама с другарицама на повратку из школе; једна дивља ружа за њу је требало да буде нешто, што се продаје само господи, у вече на булварима, и ако се не заради доста, чекале би је батине, кад се врати кући, послије поноћи. Сваки дан за вријеме свечаности, гледала је како с кол& у кола лудо бацају букете госпође лијепо обучене, сретна и весела изгледа, које су се смијале, спуштајући главу, да би избјегле ударце бацаних ружа и божура; требала је мрзјети то цвијеће, цвијеће, којим она хљеб зарађује, а које је раскош за друге — ето шта је требало осјећати то сирото створење. Али не, она је још једнако држала у исцијепаној блузи нађену ружу; и, једва задржавајући сузе, оиа се насмијеши, осмијехом одлучним, у коме се огледала нека сретна намјера, као да је смислила план неке велике радости. Опазих тада да је имала под лијевом