SRĐ

— 595 —

No da uv'jek samo u te gledam! Nu! tako mi, oruđe je hlađno I ne bi mi već ni naudilo. Huberat. Ja ga mogu ražariti, manče. Artur. Ne bi, zajsto; jer je ogan umi'o Od žalosti, što, stvoren za dobro, Ima zadat nedostojnih muka. Gle'te i Vi: nema ništa zlobno U onome žeženom ugjenu; Dah nebeski udunu mu duha Te mu prosu na negovu glavu Kajalački pepeo. Huberat. Ali mogu Svojim dahom oživjet ga, manče. Artur. Ucinite l', hoćete ga samo Pošitkovit i usijat sramom S postupana svojega, Huberte. Cak će, možda, u oko Vam frcnut I, кб l pas na borbu prisijen, Gospara će zgrabit, što ga hucka.') Sve te stvari, što Vi trebujete, Jeda meni uzrocite boli, Poriču Vam službovane svoje: Vi ste sami lišen miiosrda, Sto ga gvožđe i plam b'jesni hrane, Ta stvorena za nemile svrhe. Huberat. E, pa dobro: živjećeš i vidjet. 2 ) Tvoje oči ja taknuti ne ću Za sve blago što je u tvog strica; A 'no ipak ja sam se zakleo I bio sam odlucio, mance, Izgorjet ih ovim vlaštim gvoždem. ') Talijanac je pogrešno shvatio smisao ovijeh dvajn zadriijeh stihova, što sn n mene doslovce prevedeni: e come cane, che si avventa a combattere, ristarsi col sig'nore, che lor malgrado vorrebbe imitarli. — Ne razumije se ni što je htio reći. — U Nijemca je tačno. 5 ) Well, see to live slabo je riemački: Gut, leb'! Mnogo je lepše talijanski: Ebbene: vivi e vedi!