SRĐ

— 821 —

Gospar će Maro na to ozbilnomu Ganluci: — U istinu imate pravo, pa kad je skrajne doba za našu nczavisnost, za našu slobodu, onda je najboje, a da mi, dok je na vrijeme, pozovemo Franeuze, da nas oni štite i uzdrže nam drevnu slobođu, bez koje Dubrovnik nikako ne može živjeti. Mladi de Lukša: — Da nas Francuzi u kue'i pomirel To se mi igrarno žeravom, pa bismo mogli i zapaliti kucu. Svi se zagledaše i kao zanijemiše. Gospođa će Žofren šapatom onijem vladikama: — Neka je upisan, ali su mu kočeti gore nego u kozaka. — Dakako, mlađarija je, lude glave, za Moškova; ali de biti i boli. — Ne možemo se nikako izvući iz ovoga škripca, jer svjetlost ide prama svjetlosti, pa i Dubrovniku je krenuti u tom smjeru. Casa ne počasimo, nego opremimo u Pariz poklisara, a da za nas vojšti pokrovitejstvo onoga slavnoga naroda. Birajmo, braćo, najdostojnijega i najozbiljnijega, jer se svaka mjera prerazila, ne možemo daje. — Gosparu moj, Nikša će Maru, ini s našijem iđejama ne možemo drukčije, postali smo braća uz take ideje, pa nas to može samo i spasti. Daleko nam Moškov od kuće, jer nas gori ne može dovesti na pravi put. I Maro pode lagano po onoj golemoj dvornici, koja je bila sva u crnini kao mrtvačnica, a da pokupi u saplak od ubjeli (alabastra) sve glasove. Glasovaše dvadeset i osmero braće za Helvecija, a samo tri mlada framasuna ne imadoše srca da prodadu bezobzirno svoju slavnu domovinu Francuzima. I one su tri sestre glasovale, ali dakako niko nije upisao svoje domaće ime, nego su tobože Francuzi poslali Helvecija u Pariz. I Helvecije je oduševjeno primio nalog, kao da će postati otac domovine, jer je mrzio moškovsku stranku. Mladi će Lukša na uho bratu, koji nije glasovao: — Na ovome mjestu, ovoga dana, nastaje nova epoha za našu liistoriju: Finis Reipublicae Rhagusinae. *