SRĐ

— 968 —

Р R I R 0 D I. — I. E. O prirodo, koliko bi bilo Razborit'je da te prismrt zovu, Kad u tebi sve što se rodilo Stalno hrli zadnemu pokrovu! Sve nastaje veselo i cilo I nada se obilatu lovu, Ne sluteći grdno ništavilo, Što u slatkom krije se otrovu. Eto mudrost drevnijeh Bramina, Buda, Platon i drugi Titani Svijetliše sred tvojijeh trnina; Pak što uče umovi izbrani ? Trpi, kračuć izmed razvalina, Sa devizom: mrkni, ne osvani!