SRĐ

— 102 —

— Авај, нано, што нас остави, што напусти јадну сирочад! Нано, нако драга! . . — Чедо моје, што ми бол зададе? Што бар мене не сачека, чедо драго! Што се мајци не појада, чедо! што остави овај свијет тако лијеп, данак миљени! . . чедо моје! . . Сјем ове старице, сви оплакиваху само себе. Жалили су што нема више ко да их служи, ко да их његује и пази. За њих она више није постојала, као да је никада није ни било! . . Док они чупаху косу и нарицаху, ја стадох крај њенога одра и посматрах је. Ни она се није на њих обзирала. С очима на моју слику изговорила је посљедње ријечи — открила тајну смрти: Ничега нема мртвог, ничега неорганског. Све живи вјечито! Смрт је само престанак свега свијета коначнога. Душа се враћа духу натраг, у свеопшту душу, ка врелу свега. Душа напушта тијело, али дух никада. Тијело бијаше земља и биће земља. Рашчињује се. Нови живот почиње. Што привидно мртво бјеше — живи! Сваки дјелић тијела, прожмат духом, постаје почетком новога живота — новог организма. Дух, душа и тијело једно је и вјечито. Све јесте и биће вјечито. Јер је живот свега љубав, а љубав не зна за смрт, јер бескрајна. У тренутку роћења земља се преображује душом — првим зраком кога дух испољава. То је први почетак уобожавања, удуховљавања — почетак свијеснога живота. Један божански зрак долази да мрак прожме, да слијепима вићела да, иткрије љепоту своју — своју бесконачност! . . И док сам тако читао у њеним очима са мном се вршио препороћај. Бијах од једном велик, снажан, силан — слободан свију веза „смртних обичних људи". Сазнадох за живот, јер тајна смрти истина је живота. Само ко је смрти одолио познаје живот! . . И ја читах даље: Сви су људи лијепи, ал их је мало свијесних своје љепоте. Без свијести крећу се као машине живота увијек малим задовољни, без виших тежња и напреднијега крета. Залуд говорите слијепцу о сунцу кад видјела не види. Зато вас и људи не схватају кад им говорите о љепоти. Маловјерни су! . . Увијек траже опипљива доказа, како би га лакше у блато свукли. Траже чуда а не вјерују истини. А истина у њима почива; она је живот њихов, кога они нијесу свијесни. Истина је само лијепа. Али је они не виде, јер су ругобом задовољни, коначним и пролазним.