SRĐ

bovnika, a da nas pri tom nikad ne prisili da s nim mislimo na budućnost tih Judi ili na društvena pitana. On nee'e da mu se kaže da je negov roman niz razprava najvažnijili pilana a ipak tako je stao uciti i slikati taj život da je napokon svršio tini da ga je sam proživio. Verga ima i to lijepo svojstvo da ne opisuje, kao drugi, mjesto, da kašne postavi u ono stanovnike, već najprije upoznaje nas sa stanovnicima a ovi kaši'ie živeć pod našim očima, nihovim običajima i djelima vode nas po mjestu. Vergina je vrlina i prirodnost negovili dijaloga. U društvu kao što je naše, u kom je skoro sve izjednačeno, pod jednostavnošću izvaiiske prividnosti, ako je štogod što razlikuje međusobno Jude, to je bas govor, i razni način izrazivana istih misli. Naćeš u negovu romanu, kao što govore, da je i u Eliotovim, prirodnu plodnost, prirođeno bogastvo prostog slobodnog pučkog govora, surovo i tajno združene pojmova, odkud izviru sejačke poslovice, cijeli niz slikovitih smjelih rečenica tijekom istog razgovora i one surove prostačke običajne izraze, koje smješane, daju onaj krijepki i trpki ukus pučkom razgovoru. A u tom vidi se silno svojstvo opažaha i pronicavost, jer nije moguće opanašati pučki govor tako sretnim uspjehom i tačnošću analogije, nego jedino uz uvjet da si u istinu mislio kao što oni koje činiš govoriti, i na neki način proživio sam nihov psihologični život. A kako veli Eliot „ima duša koje nemaju na svoju siužbu nego mali broj nota i ne ozvahaju pri svakom doticaju". Dobro veli francuski kritičar da nema ništa mučnijega u romanu nego što je „boner aiusi le vocabulaire des gens que i'on fait parler aux limites exactes de leur petit univers intellectuel et moral. Le travail est le mene que celui d'un peintre hollandais en presence de son sujet. C'est un raport exacte de ce que l'oeil apercoit a ce quo la main trace sur la toile. Chaque coup d'oeil, chaque coup de pinceau: la correspodance est entiere entre l'impression du sens et la fide>lite du rendu. Seulement le peintre n'imite peut — etre que le dehors, ou tout au plus le reflet du dedans sur dehors; le romancier, lui, penetre dans le for interieur et remene k la lumiere ce qu'il уа de plus intime, de plus obscure, de plus secret en nous". 1 ) ') Isp. Tal. rom. od J. Čeđomila, „Iskra".