SRĐ

С У Д Б И Н А. — Душан Таминџи!.. —

Замишљен сам нешто био И растужен јако. Ја сам будан снове снио И дух ми је плак'о. Док ме нешто к'о шум вала Прену из тог санка .... Дјевојчица бјеше мала, Слика бјелог данка. Обучена у бјелину Сасплетених власи .. . Најсличнија оном крину, Што јој груди краси. Повјетарац тихо пирк'о . . . Она цвјеће брала . . . Лагано јој лице дирк'о, Усне од корала . . . Ја је глед'о — уздах крио Клео лажну наду, У будућност запловио, Што је чека младу. 0 како је сад невина.! За боле не знаде . . . А доћи ће низ година, Па ће тад да знаде . . .

Срце ће јој заиграти У љубавном жару, Па ће уздах жудан слати Душином олтару. А многи ће уздисати Очајно за њоме И преварен клетву слати У севдаху своме. Једног дана загрмиће Сватовско пјевање, Своме циљу она стиће Престат уздисање. А једнога тужног дана Зајецаће звоно Орећи се преко страна Туробно и боно . . . А на гробљу заборава Нова хумка биће. Покриће је густа трава И ту вјечно сниће —• * Повјетарац тихо пирк'о . . Она цвјеће брала . .. Лагано јој лице дирк'о, Усне од корала .. .