SRĐ

ЧОВЈЕК И ЖЕНА.

109

— И сухо назва Бог земља, а зборишта водена назва мора ; и видје Бог да је добро. А суха земља бјеше неродна и гола и пуста, без траве, без биља, без дрвета родног, те се чињаше као огњем опаљена. — Опет рече Бог : нека пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме, и дрво родно које рађа род по својим врстама, у којем he бити сјеме његово на земљи. И би тако. — И пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме по својим врстама, и дрво које рађа род, у којем је сјеме његово по његовијем врстама. И видје Бог да је добро. И би вече и би јутро, дан трећи. —

И за три дана и три ноћи увидје Господ свуколику голему разлику између дневне свјетлости и ноћне тмине, и одлучи се да просвијетли црну ноћ, јер тмина рађа гријех, а гријех пријечи пут ка Господу. — По том рече Бог: нека буду видјела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама ; и нека свијетле на своду небеском да обасјавају земљу. И би тако. — И створи Бог два видјела велика : видјело веће да управља даном, и видјело мање да управља ноћу, и звијезде.— И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу, и да управљају даном и ноћу, и да дијеле свјетлост од таме. И видје Бог да је добро. — И би вече и би јутро, дан четврти. И тада, на освиту новога дана, први пут, зарумени се и запламтје небо на Истоку, и из тога огња роди се Сунце и баци на земљу и на све што бјеше на њој прве своје животворне зраке. И све на земљи: и трава и биље и дрво родно, силно се зарадова Сунцу, свјетлости зрака његовијех, топлоти и животу; и све, једнодушно, запоја пјесму у славу Господу Богу Створитељу . . .