SRĐ

ХЕНРИК ИБСЕН.

289

продуктима ишчезава драма норвешког писца и читатељ остаје разочаран. Крило генија није високо подигло Музу скандинавског писца. У XVII. и XVIII. вијеку Волтер, le Roi Voltaire, био je „poeta laureatus" просвијетљенијех народа. Првом половином прошлог вијека књижевно првенство припадало је Гете-у; двадесет година по његовој смрти, уз одобравање цијелог књижевног свијета разнијех народа, и малену опреку германске расе, краљем би проглашен Виктор Иго. Од неколико времена опажа се са разнијех страна нека реакција у прилог Хенрику Ибсену. И збиља, године 1898, седамдесета обљетница Ибсенова живота била је прослављена некијем заносом не само у његовој домовини, већ и по осталијем главнијем средиштима свјетске културе. Стари пјесник, који је отраг 40 година био присиљен удаљити се од своје домовине, да избјегне клеветама својијех суграђана, уживао је, видећи, гдје га они једнако часте попут осталијех народа. Је ли Ибсен то заслужио? Одговарам негативно. Ибсенова теорија ни с морално-умјетничког вида није оправдана. Згодно је опазио талијански критичар: „L' atteggiamento artistico di Enrico Ibsen di fronte alla societa moderna non pare coraggioso moralmente, ne bello artisticamente. L' uomo che volta le spalle, che arriccia il naso, che non sa mostrare che nausea e disgusto di fronte alla corruzione, alla sventura, alla rovina, alla morte, non mi pare che compia un cosi alto ufficio civile da meritar gl' incensi e Ie palme. II moralista, Г educatore, il rinnovatore, come Ibsen e proclamato dai suoi fedeli, ha un altro atteggiamento". To значи: Умјетничко понашање Енрика Ибсена прама модерном друштву не чини се срчано у моралном смислу, нити лијепо с умјетничког вида. Човјек, који окреће леђа, који се мрди, који се не умије него гадити и грштати на поквареност, несрећу, расап и смрт, не врши, чини ми се, тако узвишену грађанску службу, да би заслужио тамјан и вијенац. Другачије се понаша моралиста, одгојитељ, обновилац, како Ибсена прогласују његови вјерници. Мало је писаца, којима би се могле замјерити онаке контрадикције и парадокси као Ибсену; ако се данас преко њих прелази и Ибсеново се име неким заносом помиње, треба захвалити модерној секцесији и декаденси озбиљних и великих идеја.