SRĐ

VELICA NSTVENA ŠETNJA

328

šetnjom madara-Pompadure iz Versalja u Trianon, koja će biti izvedena od celokupnog muškog i ženskog predstavljačkog osoblja, — a dotle, veli, da je publici deset minuta odmora. * Prođe i tih deset minuta odmora. Sa pozornice se бије neka lupa, neko cičanje i lavež neki; valjda su neki glumci kakav mali štrajk pravili, pa uprava pozorišna pribjegla sili, tako nešto moralo je biti, jer mesto deset minuta pauza je trajala i svih petnaest minuta i tek se onda ču zvonce, koje nagoveštivaše skoro dizanje zavese. U publici nasta neko nestrpljivo i radoznalo komešanje, šapat, dizanje s klupa; svak upro o6i na pozornicu. Očevidno je, da su svi željno očekivali ovu poslednju pijesu, koja je po uveravanju jučeranih posetilaca bila naj јаба, jer u njoj ибеstvuje ceo ansambl majmunsko-psećeg predstavljačkog osoblja zajedno sa sinjor-Moretom, koji je učesnik u pijesi, samo za to da pokaže kako veliki umetnik i u malim ulogama ostaje veliki! Najzad se diže zavesa i oku radoznalih gledalaca ukaza se divan prizor. Pozornica predstavljaše Versalj; čitav red veličanstvenih palata u rokoko-stilu. Među palatama jedna naj ukusnija i pred njom straža: dva uniformisana majmuna s puškama. To je palata Luja XV. Na pozornici sve mirno. Tišina neko vrijeme. Stražari stoje mirno kao neke statue, sa udrvljenim i naviše ispravljenim repom izgledaju, kao da je svaki naoružan sa dve puške. Najedared se naglo otvori dvorska kapija i istrča jedan lakej a za njim izleteše brzo kao strela jedne elegantne kočije opet u stilu onoga vremena. U kočije behu upregnute dve pinčike a kočijaš je „sinjor Moreto". I ako je imao dugu baroku, publika ga je ipak poznala i pozdravljala ga, ali je on, izgleda, nešto ljut bio i nije se, po običaju, publici zablagodario, nego je samo kolima napravio jedan vrlo mali krug i stao s kočijama taman prema samoj kapiji. Vrlo mala pauza i pojavi se, ubadajući nogama u tlo, sama Madam-Pompadura (koju je te večeri igrala pinčika ,,sinjorina Pepita) u bogatom i ukusnom i pomodnom odelu toga vremena. Na glavi šešir sa ogromnim perjem a u ruci suncobran; haljina s ogromnim „šlepom" koji bi se bestraga vukao