SRĐ

370

срђ. — srđ.

За час нико ништа не проговори. Момци разјапљених уста скуг ,ше душу у се, да би мислио: скаменили су се. — И још ћу вам њешто што сам од другога чуо, од Шуљагина; рече ми, да су рогати. — Рогати! — понови Батушкин избуљивши очи. — Рогати, па ето! — заврши Сергије, па стичући ватру својом дугом сабљетином, надодаде на претрг и затежући гласом: — Ђаволи . .. ђаволи ... ја вам кажем .. . ђаволи ! Батушкин се прекрсти па погледа крадом у наоколо. Галаган сједи, поднимио главу на оба длана, а лакте на уздигнута кољена, па све њешто испод гласа звиждука, баш као човјек што не мари ни за што на свијету; огромни Шипјагин лежи наузнак па спава као заклан; стало њему јесу ли оно ђаволи или нијесу, само нека га пусте у миру; слабине му се надимљу као у коња, а дах му проваљује на растворена уста олујном жестином. И Короленко се испружио колико је дуг покрај ватре, прекрстио руке на прсима, једно око затворио, а другим зажмиркује на Сергија, којега је ватра одоздо обасјавала пламенитим руменилом. Батушкин помисли: — Зашто је Короленко онако нахерко десни брк? Ваља да Сергију не вјерује. Шушмин и Сурутков сједијаху један лијево а други десно од корпрала, који је обојицу својим широким плећима сакривао; и један и други се бијаху шћућурили за оном људесином, те им играху рамена од притајанога смијеха. — Хе! знао је Батушкин ту двојицу! Колик је пут из Русије до Шаха, друго нијесу знали него подругиват се својим друговима, па и њему самому кад је оно сваки пут што се влак заустављао прогштивао за Јапанце, гдје су, какви су, како ли се она вода зове што пију прије него ће јуришат на руске шанчеве. Батушкин омаче поглед на свога пријатеља Мусарова и стаде га гледати извједљиво и бојажљиво; па кад му се учини да га нико не пази, запиљи у њега, испруживши главу колико је могао прама њему. Мусаров је сједио на једној празној шкрињици, погурио се као под неуклонивим бременом судбине, и забленуо се у ватру што је пред њим горјела.