SRĐ

498

СРЂ. — SM).

Али написао је он и једно дело — примети трећи. — Написао, реци боље потписао, а написао га је други. Па шта су онда професори. Чудо није купио и докторат. - Немој да га оговараш, он је бар тебе спасао од пропасти. — Чудна ми посла? Имао је могућности. Бог му је дао. У осталом шта би урадио од новаца. Ја не поричем да је био нека глава, то ћете допусгити да није. И сад тек наста оговараље, критиковање. Један називаше његова добра дела штреберством, други лудошћу, трећи распикућством. И кад тако обиђоше смрт и богаташева душа и остали кола редом и свуда чуше скоро исте говоре, рећи ће стидљиво богаташева душа : — Међер ја сам био доиста неки покварен човек ! . . . . — Чекај ! — викну смрт. И показа му оне исте пријатеље и сроднике ; где бришу вајне сузе, кад му тело спуштаху у гроб. И душа богаташева сгађена спремаше се да одлети, кад угледа ону сироту бабу, коју засташе код вратара, где се полако вуче ка гробу погурена носећи увек у руци своју ружу. Старица причека док се сва пратња удаљи с гроба, па онда усади ружу у свежу гомилу и клече молећи се тихо за душу свога добротвора. — Шта би сад радио — упита смрт богаташеву душу, — кад би опет нешто оживео ? — Оно исто што и до сада — одговори одмах душа јер ова једна баба, коју сам од беде criacao, доказује да сам на свету добро радио !