SRĐ

618

СРЂ. — SRĐ.

Cim otide Магко po vino, uze da govori Barjaktar: — Velika sreća da nam nije ovdi danas Marka Turka, er on bi ti bio zametnuo kavgu, svetoga mi Simuna, s našijem Brainovieem, i još česa .... što ja znam! — Кб da ga vidiš, doda Siprin. A kad podigne kutlić? . .. ne bismo ni mi mirovali s njime! — Tada bolje i za mene da ga nije, гебе Pero Đoka kako u šali; a bora mi. . . ko zna? ... — Vjere mi, Pero, — odjavi Herak — da bijaše Marko, zlo po te. Ti si se šalio, a i ja sam se šalio, ali kod pasjega Turka nema šale, a paka znam da je nešto nazuban na te. Pero brže bolje ustane na noge, pak k6 prepaden: — Na me? za što? što sam mu ucinio? Ja s njime nernam nikakva posla, pa baš ne znam da sam se ikad i sastao s njime. — He, ako nemaš ti s njime, ima ga on s toboin. — Ako znaš, brate, kaži; er, Bog zna, ne spominjem se da sam mu igdje ni slamke pa put stavio. Na što Kopica: — Ne ćeš bit slamke, ali ćeš mu bit opravio štogod na tvoju tamo na Pilam, kad ga vrag nosi traškat oko kuće susjede ti. — Moja bi se majka sad prikrstila, ma i ja ću, odvrati Pero kako začuđen; ma reci mi, govoriš li zbilja? — Na zbilj, bez šale !... a ti znaš da Jozo dopire do daleka. — Tran la lera lera, i ova je lijepa, baš jom se nijesam nado! — Oli tran la lera, oli tran la la, ti se čuvaj Turka! U to buduć stranjar donio vino, Barjaktar natočio žmule, pak pruži jednoga Peru govoreći mu: — Na, napij se, neka Turko ide g vozit! Pak slijedi mudrujući: Cujte me, braćo! Od kad oni hursuz zasjede u pećinu pod Svetom Marijom i sakupi haholjak, Bog i duša, pobijesnio je! Vjeru mu eto niko ne može da ostane od rio bi se često na Jutrnjoj, i budući opazio na trećijem štivenjirna, kad bi redovnik rekao nakon naznaeena Vandelja: et reliqua, da bi svi u koru posjedali, cijenio bi da ta riječ znači: sjedite. Za to kad god bi lrtio pozvat kogagod da se posadi, služio bi se nepromjenjivom izrekom: et reliqua. (Op. pisca).