SRĐ

766

СРЂ. — SRĐ,

нити, што је он у својој двадесетој години превео јђдну читаву свеску Хегелову. И ово двоје се упознају и замилују. Обожавали су једно друго толико, да се три године дана, од дана познанства, дописиваху редовно свакога дана. Нико им није стајао на путу. И прстенују се, закажу дан вјенчања. Свадбу he одржати у дјевојачком двору. Ђувеглија је већ стигао онамо. И још неки гости дођоше уочи свадбе. А младожења изјутра нестане. Beh можеш мислити каква је пренераженост наступила. Невјеста је плакала и падала у несвијест. Дјевојке се нађоше у запари. Мушки се радоваху у себи. Мамице су разнијеле сплеткарије на све четир стране свијета. Наравно, да је свак држао, како је младожења побјегао од невјесте, али она у то ни најмање није вјеровала. Данима, недјељама распитивала је о њему, па и сама га је тражила. Некако је дознала, да је с њиме говорио један чувар. Тај му је баш и рекао, да је негдје на крају шуме опазио лијепог дивљег вепра. Онда им је још упало у очи, да је и једна пушка нестала из двора. Свакако је млади гроф хтио брже да улови вепра и када се опет врати, да обрадује друштво. И стотину пута су прегледали шуму. Нијесу оставили на миру ни један листић на земљи. Све је било бадава, не нађоше ни пушке, ни одијела, па ни једнога дугмета, никада. И сам већ можеш мислити, како га је невјеста жалила. Није се ни доцније удала. Остарила је, осиједила прије времена, оматорила. Данас је већ тако стара, да јој се нос и подбрадак скоро додирују. И, драги мој пријатељу, шта се догодило ? Послије неких педесет и шест година дође овој старој госпођи један непознат свештеник и даде јој медаљон велики колик и један талир : — Да ли познајете ово, госпођо ? Она се загледа у медаљон : — Милостиви Боже ! Та ово је мог Николе ! ... И онда јој свећеник исприча, како је још прије десет година исповједио једнога роба у мункачком граду, и како се том робу обвезао, да ће послије смрти његове испитати и